Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА NEPONOVLJIVI DIS: Pesnik “bolesnih ideja”, koga je torpedovala nemačka podmornica

NEPONOVLJIVI DIS: Pesnik “bolesnih ideja”, koga je torpedovala nemačka podmornica

by pera

Jovan Skerlić ga je okarakterisao kao lošeg pesnika, ali je pravu slavu doživeo tek posle smrti, kada ga proglašavaju “ocem moderne”

Vladislav Petković Dis, srpski pesnik i rodoljub, jedan je književnika sa najkotroverznijim statusom i biografijom.

Bio je izveštač sa fronta u Balkanskim ratovima. Za vreme Prvog svetskog rata preživeo je povlačenje preko Albanije, odakle je prebačen na Krf, a zatim transportovan u Francusku, gde piše svoju poslednju zbirku pesama “Nedovršene pesme”.

Pri povratku u Grčku brod na kome je plovio presreće nemačka podmornica kod Krfa 16.marta 1917. godine . Brod je torpedovan, Dis gine na licu mesta, a mnoga njegova dela su potonula zajedno sa njim.

Skerlić: Loš pesnik, sa bolesnim idejama

U vreme kada je stupio na javnu, pesničku scenu, kritika ga je dočekala na nož – tvrdili su da je njegova poezija odveć pesimistička, sa smrću kao dominantnim motivom. Jovan Skerlić ga je okarakterisao kao lošeg pesnika, sa bolesnim idejama. Bogdan Popović ga nije uvrstio u Antologiju jer mu pesme “nisu doterane i cele lepe, imale su slaba mesta, pa i jezičke greške”.

Skerlić je Disa kritikovao i zato što je okrenut sebi, ali njega to nije preterano uzbuđivalo – Dis je bio okrenut stvarnosti u kojoj živi, a ona nije bila baš blistava.

Od svojih savremenika bio je loše ocenjen, ali je zato slavu doživeo od naslednika, kada je 1930-ih glorifikovan i čak proglašen za najboljeg pesnika moderne, što je bila druga krajnost. Međutim, tek 1960-ih doživljava punu satisfakciju, svrstavaju ga odmah iza Dučića i Rakića.

Dis je rođen u Zablaću 10. marta 1880, bio je sasvim osrednji đak, ali je u sedmom razredu gimnazije u Čačku napisao svoju prvu pesmu “Na prozoru sveća gori” i to na nemačkom jeziku koji jedva da je sricao. Dva puta će bezuspešno pokušavati da položi maturu. Kada ni drugi put nije položio, ovog puta u Zaječaru, on je predsednika komisije pozvao na čast:

Dis– Dozvolite da popijemo po čašu piva. Ja se ne ljutim, pravedno ste me oborili. Ali to nas ne čini neprijateljima. Ja čašćavam…

U vojsku nije išao. Oslobođen je zbog uskih grudi i, po preporuci prijatelja, postaje privremeni učitelj u selu Prliti ispod Vrške Čuke, kod Zaječara – sve u nadi da će imati dovoljno vremena da se posveti pesmama. Teško je, ipak, biti raspevan u čamotinji i tišini, te on mnoge noći provodi sa seljacima uz tabliće i čokanje rakije. U grad odlazi jednom mesečno po platu, bez koje se ujutro vraća u selo, nakon kafanske sedeljke. I novih trideset dana posta, do novog odlaska u Zaječar.

U društvu beogradskih velikana

To je trajalo dve godine, kada je odlučio da napusti učiteljsko mesto i, s tek podignutom platom, krene u Beograd, jedini mogući put za sve pesnike.

Ušao je u boemsko društvo beogradskih velikana, u vreme kada se živelo po kafanama koje su bile i jedina sastajališta. Znalo se da se, kada izađe, časopis u kafani pročita od korica do korica. Kada se pojavi novo književno ime, kafane zabruje. Glumci su predstave nastavljali u kafanama. Ljudi su se u njima bratimili i krvili. Uzalud je uvaženi Jovan Skerlić grmeo da je sve zlo od njih.

Visok i mršav, poduže kose i sasvim neobičnih brkova, s naočarima iza kojih je vrebao zadivljujući pogled, bivši učitelj iz okoline Zaječara tek uz pomoć Nušića uspeva da pronađe prvo zaposlenje. Pesnik, koji će kasnije postati stalni stanovnik bezmalo svih naših antologija, radio je kao kantardžija na savamalskoj trošarini i sa snebivanjem se žalio prijateljima da povazdan mora da meri šljive.

Od prve plate štampao je podsetnicu na kojoj je pisalo samo – Dis. Po svoj prilici, to je bila skraćenica, odnosno srednji slog njegovog imena VlaDISlav, mada su neki tvrdili da je to ime grada iz Danteovog „Pakla”, a drugi da je to bio srpski srednjovekovni naziv za evropski zapad. Prilično dugo nadimak je ispisivan isključivo latinicom, kako ga je pisao i sam pesnik, da bi odnedavno bio štampan i ćiriličnim pismom.

Dva puta otpušten iz službe, živeo je ni od čega: od korektura i saradnje po dnevnim listovima, od neznanih i neviđenih poslova pesnika, koga je negativno kritikovao Jovan Skerlić, najuticajniji kritičar tog vremena.

Venčanje za anegdotu

Njegov kafanski način života umnogome se izmenio posle venčanja sa Hristinom-Tinkom, mladom i lepom poštanskom službenicom koju je odmah smestio u svoje stihove. Brak su sklopili na jutrenju u staroj Markovoj crkvi. Ona je, kasnije, o tome ovako svedočila:

– Venčanje? Bilo je za anegdotu, mada se preteruje, naročito ono sa prstenom. Ja sam prsten bila zaboravila, a bez njega se nije moglo, pa je Disova sestra otrčala da ga donese. Doduše, kum je nudio alku od kišobrana, ali je pop objasnio da prstena mora biti…

Veoma privržen porodici, ali i prijateljima, Dis će jednom reći:
– Za četiri godine braka nismo četiri puta sami, bez gostiju, ni ručali ni večerali.

U braku je dobio dvoje dece, Gordanu i Mutimira. Šestogodišnja ćerka Gordana stradala je u nepažnjom izazvanom požaru 1918. godine. Sin Mutimir završio je gimnaziju i 1940. diplomirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Za vreme rata bio je na Ravnoj gori, kao kapetan u vojsci Draže Mihailovića. Posle rata vraća se u Beograd i 1945. nestaje, a navodno ga je likvidirala nova vlast.

Prvu knjigu pesama “Utopljene duše” objavljuje 1911. godine. Nije znao strane jezike, o novoj umetnosti je saznavao samo preko razgovora sa obrazovanijim ljudima, nije imao direktne uzore. Bio je talentovan, ali u jezičkom smislu njegova poezija je od krirtiken karakterisana kao “nedoterana”.

Pokazao je u svojoj poeziji elemente nadrealizma (snovi, halucinacije) – koji se javljaju u Evropi tek 1920-ih, pa se s pravom smatra da je on utro put našim nadrealistima, koji ga smatraju duhovnim ocem.

Nalik Bodleru, iako ga nikad nije čitao

Njegova poezija je slična Bodleru, iako ga nikad nije čitao. Godine 1913. objavio je drugu zbirku „Mi čekamo cara”, koja po mišljenju kritike umetnički zaostaje za prvom.

Najpoznatije i najvrednije pesme Vladislava Petkovića Disa su: „Tamnica”, „Možda spava” i „Nirvana”, a važi za pesnika koga naši glumci najradije recituju.

Gradska biblioteka u Čačku „Vladislav Petković Dis” od 1964. godine dodeljuje Disovu nagradu za životno delo savremenog jugoslovenskog, odnosno srpskog pesnika. Disova nagrada se svojom dugotrajnošću, izborom dobitnika, sastavima žirija čvrsto ukorenila na mestu jedne od najprestižnijih domaćih pesničkih i književnih nagrada, a nagrada se uručuje na završnoj svečanosti „Disovog proleća”.

ekspres.net