Почетна Интервју Svetlana Bojković: Mediji uvek hoće veću senzaciju

Svetlana Bojković: Mediji uvek hoće veću senzaciju

by pera

Uloga dadilje Ponsije u Lorkinom komadu “Dom Bernarde Albe” (režija Ana Grigorović) ovih dana ponovo je izvela Svetlanu Bojković na scenu Narodnog pozorišta. Posle pauze duže od dve decenije, prošle sezone naša velika glumica vratila se u kuću čiji je član bila, s predstavom “Ričard Treći”. Tako je svom, inače izuzetnom opusu svetske klasike, dodala dva pisca koje do sada nije igrala.

Eto, tek sada mi se desio prvi Šekspir i prvi Lorka! Znači, još ima vremena. Drago mi je što sam ponovo u Narodnom pozorištu, mislim da smo s mladom rediteljkom napravili dobru predstavu, a radujem se i što sam sa Darom Džokić opet na sceni – kaže sa ležernim i šarmantnim osmehom Svetlana Bojković.

* Još se pamti vaša zajednička predstava u Ateljeu 212, vi kraljica Elizabeta, ona Marija Stjuart…

– Velika klasična dela zahtevaju veliko iskustvo i ozbiljno vladanje glumačkim zanatom. Pre svega, vaš govorni aparat mora biti dobro razvijen, a to nije pitanje dikcije već smisla – šta ćete i kako ćete izraziti svoju govornu radnju. Bezbroj nijansi mogu da otkriju ljudi s iskustvom. Važno je i životno iskustvo, razrađen emocionalni i misaoni aparat. Vaše psihofizičko biće, kao dobro naštimovan instrument, mora biti spremno.

* Danas zvuči neverovatno, vi ste u stalni angažman Jugoslovenskog dramskog ušli već s dvadeset godina?

– Mnogo sam čitala, kao i svi u vreme moje mladosti. Pratila sam pozorišni repertoar, gledala filmove, ali zanat je ono što se stiče s godinama. Veliki glumci bili su blagonakloni i strpljivi s nama mladima, a tako nas je prihvatala i kritika. Niko u ansamblu nije sedeo na rezervnoj klupi, svi smo imali šansu. I sve su se “Bojanove bebe” razvile u dobre glumce: Đurđa, Tatić, Gojko, Uzunović…

– Zapamtila sam kritiku Muharema Pervića, poslednjeg pozorišnog kritičara velikog formata, koji je napisao jedne sezone: “Mlada Svetlana Bojković iz uloge u ulogu sve je bolja”. Znate li šta je to i koliko značilo? Pre svega, bila je to pedagoška kritika, znak da neko prati vaš rad. Nije napisao kako sam igrala, ali mi je iz njegovog pera i to bilo dovoljno. Drugim rečima, poručio mi je: “Mala, imaš ti još da učiš, ali evo ti podstreka.”

* U naše vreme se, pak, često u svim sferama života izgovaraju velike reči bez pokrića?

– Bukvalno tako. U socijalističko vreme postojao je jasan sistem vrednosti u umetnosti, bez obzira na sve. Mira Trailović nikada nije bila član Saveza komunista, ipak, bila je upravnik i dovela Atelje 212 do svetske slave. Partijsko članstvo nije se podrazumevalo, malo se glumaca našlo u SK. Uglavnom su to bile starije kolege, neke od njih i učesnici NOB-a. I nisu zbog toga bili prvaci pozorišta, u svakom slučaju.

 

* Mira Trailović nije bila član partije, ali je imala pragmatičan moto – “nikad se ne ljuti na sopstvenu štetu”?

– Ni to ne može svako. Pitanje je sposobnosti, karaktera. Treba imati osećaj za kompromis, a i on često dolazi s godinama. Čovek u četrdesetim nešto već izniveliše, mada neko kao Mira taj dar ima od rođenja.

* Već u dvadeset prvoj udali ste se za Mišu Žutića, a tri godine kasnije postali majka. Koliko su ove rane porodične obaveze uticale na vašu karijeru?

– Ne mogu reći da su mi bile opterećenje. Imala sam pomoć najbližih, sve mi se činilo prirodno, mnogo sam radila i sve stizala. Iako nije bilo mobilnih telefona, interneta, život nam je i bez ovih “pomagala” bio dovoljno dinamičan, ali manje stresan. Mislim da sam nekako odmah zgrabila život i počela da kroz njega plivam. Ništa nisam izgubila ni ranom udajom ni ranim majčinstvom.

* U JDP ste proveli šesnaest sezona, potom otišli u Narodno, pa u Atelje 212?

– Da, ali nikada nisam bila član ansambla Ateljea 212. Nisam htela da mi suprug (Muci Draškić) bude upravnik. Od 1993. godine sam u statusu slobodnog umetnika. Rad u svakom pozorištu donosio mi je zanimljivo iskustvo. JDP je bilo kao Jugoslavija, u svim svojim segmentima. Tako je osmišljeno – u startu veoma uspešno, sa velikim zvezdama iz cele zemlje. Onda su i sve sledeće generacije smatrale da su, samim tim što su članovi JDP, postigli nešto. Da ih štiti “firma”. Sličan osećaj imaju i pripadnici velikih naroda. Vladao je čvrst poredak, karakterističan za tu kuću. Sve to doprinosilo je umetničkom samopouzdanju, ali je imalo i manjkavosti. Nisam tome nikada podlegla. Moja merila bila su rad i dostignuća u radu… Govorim, naravno, o prošlom vremenu.

* A Narodno pozorište?

– Ono je uvek bilo razbarušeno kao – Srbija. I ostalo je takvo. Sve što imate u Srbiji, imate i u nacionalnom teatru. Dešavaju se propusti, aljkavosti u organizaciji kuće svojstvene našem mentalitetu. Nema koncepta “moćne države” koju je imao JDP. Postoji “naslov” Narodno pozorište, ali je labav kao i država. Ipak, u takvoj kući oni koji vrede mogu i te kako da napreduju i postignu visoke rezultate, što se i dešava.

* Kakvo je “ustrojstvo” u Ateljeu 212?

– Oduvek je bilo najmodernije pozorište, sa vrlo malim brojem zaposlenih. I u ono vreme kad nije postojao veliki protok glumaca kroz teatar, Atelje je uzimao gostujuće glumce. Od početka je negovao savremeni repertoar svetskih pisaca, što ga je profilisalo na startu. Atmosfera u kući i tokom rada bila je rasterećujuća. Tamo se nije negovalo “zvezdaštvo”, nikad nisu imali prvake kuće, lične garderobe, nemaju ih ni danas. Uprkos činjenici da su u njihovim redovima bili veliki glumci. U Ateljeu se ne iznosi cveće na scenu, jer se to smatra privatnim gestom…

 

* Da li su pozorišni bifei odraz atmosfere u kući?

– Jesu! Još je Bojan Stupica govorio da je klub duša pozorišta, njegov puls. Odatle se atmosfera prenosi na scenu jer u procesu stvaranja predstave sama proba nije dovoljna. Potrebno je mnogo razmišljanja, razgovora i dogovora u ekipi, koji se nastavljaju u bifeu. Nažalost, danas su pozorišni klubovi sve prazniji, što je očigledno donelo savremeno vreme, a s njim i ubrzanje života.

* Nekada je jedna predstava obeležavala i više sezona, čini se da se sada brže stvaraju i zaboravljaju?

– Danas tempo diktiraju mediji. Stalno im je potrebna nova senzacija. I taj čuveni marketing i naduvavanje projekata, pre nego što se pojave. Najavljuju ga kao čudo neviđeno, a kad “čudo” izađe (i to loše), oni ga brane, a kritičare s negativnim stavom nazivaju “hejterima”! Čuvena srpska reč…

* Uprkos oskudnim rezultatima, marketing je u svim oblastima života postao najmoćnije sredstvo našeg doba?

– Nažalost, tako je. Umesto da on prati kvalitet, stvar je obrnuta. Marketing se uspostavio kao zasebno polje, stvar za sebe, često promovišući vrednosti koje to ne zaslužuju.

* Bili ste prva dobitnica nagrade “Žanka Stokić”, da li se njen kriterijum održao?

– Jeste, i drago mi je što su sve moje koleginice zaista zasluženo nagrađene ovim priznanjem. Divno je što je to i naša jedina “ženska” nagrada, pogotovo kad se zna da u dramskoj literaturi ima mnogo manje ženskih likova. U svakom glumačkom ansamblu odnos je otprilike tri prema jedan u korist muškaraca. Utoliko je naša “Žanka” još značajnija..

 

ŽIVKA MINISTARKA

* U “GOSPOĐI ministarki” (režija Milica Kralj) banjalučkog teatra, igrate jednu od najboljih Živki našeg doba…

– Bližimo se stotom izvođenju. Treći put smo (16. maja) pozvani s “Ministarkom” na “Dane Matice Hrvatske” u Mostar. Uvek sam volela komediju, iako je nisam posebno izdvajala. Jer, što bi rekla Marija Crnobori, i “tragedija se igra s radošću”.

ULOGE ZA PAMĆENjE

* KOJE predstave su, po vašem mišljenju, važne za istoriju teatra?

– U Jugoslovenskom dramskom pamtim “Pučinu” u režiji Dejana Mijača, na čijem se snimku i danas podučavaju studenti FDU. Zatim “Hrvatski Faust” i “Sumrak”, u Ateljeu 212 “Audijenciju i Vernisaž” i “Mariju Stjuart”. U Narodnom su svojevremeno vrhunska ostvarenja bili “Madam Sen Žen” i “Mandragola”. I “Golubnjača” je, svakako, predstava za pamćenje…

Večernje novosti