Почетна Колумна EKSCENTRICI U SLUŽBI REŽIMA

EKSCENTRICI U SLUŽBI REŽIMA

by pera
Ako sivu društveno – političku scenu Srbije zamišljamo kao kafkijanski “Zamak” ili, eventualno, selimovićevsku “Tvrđavu” nemojmo zaboraviti na jednu malu ali značajnu nišu koja je krcata domaćim “oriđinalima”. Reč je o delu javnog prostora koji je, od strane grupe ljudi koje, za potrebe članka, nazivam Velikim Arhitektom, rezervisan za takozvane “ekscentrike” koje izmanipulisane mase doživljavaju kao “polujurodive”.

O čemu se radi? Jurodivi, tako nas drevna ruska (i ne samo ruska) tradicija uči, su oni koji su, po opšteprihvaćenim društvenim standardima, poluludi, zaumni, uvrnuti, zaošijane svesti, kako vam drago, ali, za razliku od potpunih ludaka, ponekad, kao ona ćorava koka, “ubodu zrno”. Polujurodivi su u nešto boljoj poziciji – oni imaju ekscentrične elemente (pre svega vezane za outfit a manje govor i same misli) koji svojim “mišljenjima” povlađuju nekakvom prećutnom društvenom konsenzusu. Takve ljude možete naći kako u tzv. “građanskoj” Srbiji tako i u onoj desničarskoj. Ti, na prvi pogled, antipodi, su dobro dizajnirani i prezentovani a njihova osnovna funkcija je dodatno mućenje ionako mutne vode čaršijske. Kao predstavnike “sukobljenih strana” koje su danas na istom zadatku možete videti, na ekstremnoj desnici, dramaturga, profesora i filmskog kritičara Nebojšu Pajkića a na drugoj, tobože levocentričnoj, aktuelnog ministra infomrisanja, kulture i gubljenja vremena – Ivana Tasovca. Bizarno? Ni najmanje. Svaki pakao ima svoju logiku.

AVETINJE, VAMPIRI I OSTALE KARAKONDŽULE

Ponikao iz desničarske ekipe “ekscentrika” koja je harala srbijanskom kulturnom scenom od 1980-ih do pada Miloševićevog režima (Milić od Mačve, Isidora Bjelica, Dragoš Kalajić, Dragoslav Bokan etc.), Nebojša Pajkić je svoj dotadašnji kredit minucioznog filmskog kritičara i dobrog scenariste stavio u službu nacionalističke histerije. I, kao što to biva u krizna vremena, s karikaturalnim imidžom Herr Flicka iz britanske serije Alo, alo, zaklinjanjem u američkog desničarskog reditelja Milliusa, Pajkić je izbio u prvi plan više kao svojevrsni pseudo-naci artefakt nego kao stvaralac. Iskreno, osamdesete prošlog veka su bile poslednji zaista spomena vredan Pajkićev proplamsaj (scenariji za Dečko koji obećava i Davitelj protiv davitelja) nakon čega slede kreativno posna vremena nacionalističke propagande devedesetih i pročaja.

Zatupljivanje desetina klasa studenata dramaturgije na FDU, pozivanje na desnicu i peani Dimitriju Ljotiću, rumunskom fašisti i antisemiti Kodreanuu, Milanu Nediću i inim lešinarima, sve to nije sprečilo medije da Pajkića svako malo zovu u goste. U zemlji koja se svakog dana, u poslednjih četvrt veka, sve više odricala svojih antifašističkih tradicija, to i nije nešto neobično, rekli bi. Ali, efekat koji je javno delovanje Pajkića ostvarilo je zanimljiv (kao i pobrojanih naci spodoba pobrojanih u prethodnom pasusu) iz dva ugla. S jedne strane, Pajkić predstavlja šok, iznenađenje za jedan deo javnosti. S druge, govori o tome da je iznošenje takvih mnenija krajnje legitimno u medijima. Možda su, da rezimiram, fašisti i nacisti poraženi u Drugom svetskom ratu ali to ne znači da je bitka okončana. Naprotiv. I, što je još zanimljivije, možete ga videti svuda – od toaletoida  do koncerta izvesne “Srpske Majke” s kriminalnim bagažom. Salonska desnica trijumfuje a deo javnosti, neizlečivo zatrovan sanjama o ”Velikoj Srbiji”, kliče desničarskom demijurgu. Veliki Arhitekta ove naše tvrđave (ili zamka) likuje. Što se više priča o Pajkiću i njegovoj supruzi Isidori, večitoj bestseller spisateljici, to se manje priča o rasizmu, ksenfobiji, bednim uslovima života, cenzuri, homofobiji i tako tim sporednim problemima. Spin-doktor iliti Veliki Arhitekta trijumfuje.

USTANAK KOSE NA GLAVI

Ivan Tasovac; foto: Tanjug

S druge strane, koja pripada “Ružičastoj Internacionali”, nekada blizak Demokratskoj stranci, iskrsava ministar Ivan Tasovac. S neospornim menadžerskim sposobnostima, direktor Filharmonije, poznat po drčnom stavu i prozivkama stanovnika “Silikonske Doline”, Tasovac deluje kao beskompromisan borac za kulturu tj. neko s kim, kakva-takva, “građanska Srbija”, računa. Ali, to nije dovoljno. Tasovac nije bio, za razliku od Pajkića, toliko kontinuirano miropomazan od strane režimu (koji god da je) lojalnih medija i večite, neuništive, beogradske čaršije. No, prilagođava se Tasovac vrlo brzo. Kao član žirija nesrećne tv-fešte pod nazivom Srbija ima talenat (da, da, to je ona britanska franšiza koja veliča imitaciju, mediokritetstvo, potpuno odsustvo kreativnog i lajavost članova žirija), Tasovac, glavom i nakostrešenom sedom (izbličovanom?) kosom, stiče pažnju a potom i simpatije miliona. Zašto?

Poznato je da naša javnost voli ljude britkog jezika.To što Tasovčev jezik ne napada ono što je zaista problem u kulturi, državnom sistemu već nesrećne takmičare željne svojih vorholovskih petnaest minuta slave je druga stvar. Bitno je da grmite i da budete bezobrazni. Ako je to merilo ja više verujem onom (što reče dementni Vulin) “švrćanu” nakostrešene kose što se vika Bart Simpson nego jednako “naježenom”ministru Tasovcu. Zašto? Tasovac je s par jevtinih poteza “kupio” javnost i stekao ministarsku fotelju a zbog čega? Koliko vidim, on se ne meša mnogo u svoj posao. Ignoriše opštu cenzuru, medijsko šikaniranje i ukidanje emisija koje su iole kritične prema Vladi. Tu i tamo se oglasi, recimo, kad konačno potpiše sporazum s Tradukijem ili odnese Kusturici tepih na Mokru goru. Bart Simpson, s druge strane, je mangup koji me, dosledan svojim opačinama, nije izneverio u poslednjih dvadesetak godina. Za Tasovčev rad u dva saziva jedne manje-više iste (po njuškama i rezultatima) Vlade mogu da kažem samo: Ay, caramba!

TLOCRT VELIKOG ARHITEKTE

Dobro, reći ćete vi, u čemu je poenta? Zašto je autor dva, ekstremno drugačija čoveka, stavio u isti koš? Odgovor je vrlo jednostavan: i Pajkić i Tasovac su dizajnirani na isti način i od istog Arhitekte. Neko ima nakostrešenu kosu i minđušu, neko nosi braon i forsira naci-šešir ali njihov razlog postojanja  leži u činjenici da obojica odvlače pažnju od suštine problema s kojima se ova zemlja suočava. Takođe, njih dvojica simbolišu ono što rade desetine sličnih seljobritija u medijima: stvaraju sliku  naizgled prezasićenog (a u stvari pretrpanog) javnog prostora u kojem drugačiji, konstruktivniji, humani, zdravom logikom opravdani stavovi ne mogu da dođu do izražaja. Zapravo, oni nemaju ni svojih petnaest minuta slave i pripadaju svojevrsnom undergroundu. Autentičan ekscentrik je, bez blagoslova medija, samo običan ludak a stvaralac koji nije može se lako, po potrebi, proglasiti za “ludog umetnika”.

Ako vam prethodni pasus liči nas teoriju zavere zapitajte se: Da li zaista verujete da su takvi ljudi jedini pametni u ovoj zemlji? Da li zaista mislite da oni mogu da donesu suštinsku promenu? Da li zaista verujete da stotine, hiljade boljih, energičnijih, časnijih ljudi ne postoje u ovoj zemlji? Ako mislite da je sve to tačno i da su ti ljudi vredni, zapitajte se zašto ih novinari, pravi, dosledni novinari, ne intervjuišu. Niko nije čuo za njih? Čuće kad dođu u emisiju i li neko objavi članak. Nisu zanimljivi? Oni su takvi kakvi su i autentični za razliku od seljobriti klovnova. Govore komplikovano? Ne, jer govore na jeziku koji svi razumemo. Odvojimo uho na minut-dva i sve ćemo razumeti. Nismo valjda debili kakvim nas smatraju tamo neki direktori tv-kuća?

Možete se, da zaključim, gospodo, kriti iza rejtinga, statistike, fotogeničnosti, atraktivnosti tematike, ali svi znate pravi odgovor – neko je rekao da neki ljudi mogu da se pojave u velikim medijima a neki ne smeju. Sve ostalo je mlaćenje prazne slame.

Aleksandar Novaković