Почетна Политика TOTALITARIZAM I JEDNOOBRAZNOST – Ko nije kao mi, protiv nas je

TOTALITARIZAM I JEDNOOBRAZNOST – Ko nije kao mi, protiv nas je

by pera

Dok u osnovi demokratske utopije jeste jednakost ljudi, koja počiva na principima čovečnosti, u osnovi totalitarizma jeste – jednoobraznost.

Jednoobraznost u društvu je moguća pod pretpostavkom da sve društvene jedinke imaju i istu psiho-fizičku osnovu, tj. da su biološki identične i psihički istovetno uslovljene, ili još preciznije, da je genetski kod svih identičan ili da minimalno varira, kao i da svi imaju isti okvir psihičkih doživljaja. Jednoobrazna bi bila ona skupina ljudi koja osim što deli iste ili veoma slične fizičke karakteristike, voli, mrzi, plaši se, poštuje ili prezire identične stvari.

Ne zvuči li nam ovo poznato? Nije li se ova jednoobraznost već manifestovala kao nacistički plan istrebljenja svega što ugrožava “rasu”? Takođe, nije li ova slika nadahnula i mnoge da se umetnički pozabave krajnjim konsekvencama ideje totalitarizma, naročito nakon što je Hitler dokazao da ova bezumna ideja itekako može zaraziti milione (Orvelova “1984.” i Hakslijev “Vrli, novi svet” kao neprevaziđene vizije i kritike izopačene težnje za kontrolom i moći)?

Nacizam nam je pokazao kako ideja koja se u inteligentnom razmatranju iz perspektive nauke pokazuje kao nenormalna, tj. kao nasilna u odnosu na prirodu, u rukama ideologa postaje ne samo održiva, već i poželjna i sposobna da se nametne kao “prirodna”. I dok nauka zna i dokazuje da su genetske mutacije i varijacije osnova evolucije, ideologija teži da ih proglasi nenormalnošću.

Da pogledamo malo pažljivije šta je to “normalno” u nacizmu, a što važi i za sve druge oblike fašizma, tj. totalitarizma.

Šta vidimo ovde? Sliku sveta kojim vladaju “viši ljudi” genetski određeni svetlom puti, kosom i očima gde se svako odstupanje od, da ironija bude veća – recesivnog gena, shvata kao rasna nečistoća, tj. kao određeni stepen nenormalnosti.

Nacizam je znao da je projektovanje ideala rase u budućnost nužno (kao uostalom što svaka ideologija računa sa budućnošću koja joj je uvek najbolji saradnik). Zašto u budućnost? Jer tek sa temeljnim programiranjem uma, vaspitanjem i propagandom koja će od naranijih faza života početi da formira svest čoveka, može se računati sa nečim što bi bila – identična psihička uslovljenost. Ovo je moguće ostvariti samo u društvu koje ne dozvoljava alternativu, u kojem svi moraju deliti iste ideale, simbole, želje i vrednosti.

Slika nimalo prijatna, niti prirodna.

Zanimljivo je da budućnost koju genetika predviđa rasnoj jednoobraznosti nije svetla. Iako se totalitarne ideologije, kao što je nacizam činio, rado pozivaju na nauku i tehnološki, tehnički i  medicinski progres, oni iz nauke biraju isključivo ono što služi njihovom interesu. Genetika npr. zna da veći stepen razvijenosti i kompleksnosti treba očekivati od mešanja dva udaljena genotipa, a ne dva bliska kako rasizam to želi. Nacizam kao ekstremni oblik nacionalizma se zbog toga uvek kreće ka incestu.

Nije slučajno što su neka od najkonzervativnijih i najtradicionalnijih društava veoma tolerantna na incest. Incest je uvek prisutan i raširen u zatvorenim zajednicama, samo je manje ili više vidljiv i prihvatljiv.

Fašizam generalno jeste opsednut fizičkom moći i dominacijom. On hoće da pokori, potčini i da zauzda prirodne impulse. On mora biti fokusiran na fizičko jer upravo fizičko mora da istakne kao svoj barjak. Obeležje pripadnosti i jednoobraznosti izražava se kroz materijalno koje postaje znak. To je znak raspoznavanja, upečatljiv i kontrolisan kao i sve drugo u fašizmu. Ova opsednutost idejom kontrole prirode sadržana je u ideji tehnološkog progresa civilizacije, koji često stoji u suprotnosti sa duhovnim razvojem (zapravo sve je evidentnije da je upravo progres vođen željom za dominacijom uzrok duhovnog nazadovanja).

Fašizam kao “normalno” uspostavlja ono što on jeste. Normalno više nije ono što se pod tim pojmom u nauci podrazumeva – prosek ili prosečna vrednost. Normalno postaje ono što sebe doživljava kao merodavno, kao jedino prihvatljivo, dok se zapravo doživljava kao natprosečno.

Tako će u nacizmu data rasa ili genetski tip ukinuti pravo na fizičku različitost. Kako je normalno u fašizmu uvek natprosečno, tj. bolje od drugih, to normalno je i očigledno predimenzionirano. Genetski tip postaje rasadnik snage, lepote, talenata, plodnosti, jednom rečju – posebnosti.

Ne retki mitovi u totalitarnim zajednicama jesu oni o većoj lepoti i snazi u odnosu na sve druge narode, o upečatljivoj muževnosti tipičnih muškaraca nacije u pitanju s jedne strane, i izuzetnoj ženstvenosti njihovih žena, s druge strane.

Dok su ti osećaji kod mnogih naroda često deo osećaja nacionalnog ponosa ili sklonosti svih nacija da se nekritički odnose prema sebi, u društvima koja naginju totalitarizmu, oni postaju opsesija. Karakteristike zagarantovane određenim genetskim tipom postaju neprikosnovene vrednosti. Gen postaje atribut same božanstvenosti nacije čime nacizam zaodeva sebe u fantastičnu i iracionalnu odoru mita.

Totalitarna ideologija uvek teži da postigne kontrolu i nad istorijskim nasleđem i mitom, bilo njegovim potpunim ukidanjem, bilo interpretacijama koje postaju nedokazive, smim tim i neosporive, “činjenice” božanstvenosti nacije.

Vrlo je jasno zašto je fašizam naročito osetljiv na homoseksualnost i zašto je naročito agresivan prema njoj. Osim iracionalnog straha od kazne i odbacivanja koje seksualnost u autoritarnim društvima budi, homoseksualnost budi bes zbog ataka na “normalnost” nacije. Ta “normalnost” koju nacija doživljava kao posebnost, jeste suština očuvanja rase (uvek nečim ugrožene), a homoseksualnost joj podriva temelje.

Desničarska društva se često odlikuju i potpunim zanemarivanjem svih onih koji od “normalnosti” odstupaju. Invalidi, ljudi sa urođenim ili stečenim manama, sa posebnim potrebama su na društvenoj margini i ne retko postoji tek puki minimum civilizacijske svesti koja će ih spasiti od potpunog zanemarivanja ili čak segregacije. Ali psihološka segregacija i diskriminacija ljudi sa posebnim potrebama u desničarskim društvima je uvek jaka. Na njih se gleda sa bezdušne “visine” bez obzira na njihove duhovne i intelektualne prednosti koje u odnosu na “normalne” mogu imati.

Konzervativna, desničarska svest ne trpi slabost, dok je donekle tolerantna na različitost. Totalitarizam, međutim, bilo levice, bilo desnice, ne trpi nikakvu različitost. I dok se deviza “ko nije sa nama, protiv nas je” odnosi na svaku zajednicu objedinjenu većim ili manjim brojem zajedničkih interesa, u totalitarizmu važi nešto drugo. On zahteva jednoobraznost  po principu – “ko nije kao mi, protiv nas je”.

Tijana Damjanović
Akuzativ, 29.09.2014.