Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Моћ речи

Моћ речи

by pera

Јутро. Вожња градским превозом. Седевши близу, пажњу ми окупира дечак који се током вожње играо са мајком. Добро знана дечија игра-песмица, коју од детињства нисам чуо. Слатки дечији глас разиграно и у ритму је изговарао: Куц куц. Ко је? Ђаво с неба. Шта вам треба? Једно јаје. Које боје? Мама је смишљала боју…

Да ли сте нешто приметили? Зашто сам овде стао? Дечак рецитује добру стару игру. Ништа спорно? У томе је моћ подвале. Нисте приметили. Као и путници тог јутра који су листали смартфоне, гледали кроз прозор или куцали поруку.

Ко је и када подвалио деци ђавола у игру? Подсетићу на почетак: Куц куц. Ко је? Ђавос неба. Зар није могла да буде рода с неба, или ако баш треба да буде примамљивије змај, или било шта друго? Мој ужас се повећавао што је дечак дуже, својим невиним гласом, ритмично понављао изнова и изнова игру. У томе и јесте било зло – најневинији – који најчешће нису свесни значења многих речи које чују од одраслих, дозивају нечастивог.

Још је страшније ако дубље размотримо песмицу. Ђаво не долази са земље, или из ада/дубине, већ са неба. Куца на дечија врата, дете пита ко је, и иако добија одговор да је ђаво, оно га послушно и љубазно пита шта му треба. Ђаволу треба јаје (јаје како метафору, остављам вама на размишљање), и дете поново послушно и својевољно пита које боје. Можда се многи не би сложили са мојим запажањем, звучало би претерано, чак фанатично, али треба узети у обзир да је то најпопуларнија игра предшколских и млађих разреда. Сви смо је играли. Нисмо због тога постали лоши људи. Али је ужас јер је подваљена управо народу Светог Саве, деци чији је народ изнедрио толико светитеља…

Треба и споменути колико Срби често спомињу нечастивог. Од узречице „дођавола“, „хоће ђавола“ (којим се изражава скептицизам), клетве „ђаво га однео“, преко деминутива „ђаволак“ за несташно дете, до чувеног „који ти је враг/ђаво?“… Духовници кажу да се чак и нехајним изговарањем његовог имена дозива његово присуство.

Са друге стране, Божије име, написано или изговорено јесте сам Бог. И Христос се назива грчком речју Логос (λόγος) која значи реч. Јеванђеље по Јовану почиње речима: У почетку беше Логос… Зато не могу друкчије схватити ни речи подваљене нашој деци. Морамо пазити шта говоримо – да ли празнословимо, кудимо, псујемо; али и пазити шта говоре наша деца, чему их учимо, и шта су чули од других или нас. Тај чин можда неће променити ширу слику, али ћемо на локалу урадити оно што је до нас. А у томе је истинска побуна, последња истинска побуна. Променити себе.

Зато,

„Бдите! Стојте непрестано на духовној стражи…“ Св. Јован Шангајски

http://smrt-svetu.blogspot.com