Почетна Актуелно Вук Бачановић: Игра двоструког бесмисла: црква, Вучић и Косово

Вук Бачановић: Игра двоструког бесмисла: црква, Вучић и Косово

by pera

Политичка збивања у малим, зависним, државама, онима које ни на који начин не креирају, већ само прате токове глобалне моћи, никада се, претјерано не могу одвојити од бесмисла и лицемјерних екскапада. Јер, ваља масу некако убиједити да је фактор који није, да би и власт могла створити привид да је нешто што није и да нешто, у међународним односима, заиста и представља. Но, ипак и у таквој учмалости може још горе. Упркос браку трона и хришћанског олтара, који се увијек у историји, а посебно на маргини историјских збивања, завршавао тако да овај други буде злостављан и понижен, 800 година једне духовне институције није нимало занемарива ствар. Посебно ако је то Црква, аутокефална, православна и српска која је била „држава“ и онда када, сплетом историјских трагедија, није било српске државе. Када је олтар остао сам, без свог незгодног историјског супружника и морао да се сналази како је знао и умио. Изналазећи рјешења у временима огромних искушења, шибан страном тиранијом и патњама народа који живи у најсуровијим условима и којем је било паклено тешко говорити о Јеванђељу.  А из чије је структуре дословно произашла и једна од двије модерне српске државе – Црна Гора (ма како се банана режим у Подгорици трудио да докаже супротно). Прије 800 година нису постојале данашње свјетске империје, али је постојала Црква српских и поморских земаља и њен виспрени и далековиди поглавар, који је у Српској земљи сјединио римску круну и самосталну архиепсикопију, оставивши тако у аманет будућим генерацијама да мала држава на размеђи свјетова и не мора бити тако мала, ако о себи не размишља биједнички. 

А 800 година аутокефалности, када је у питању црквена и државничка мисао, обиљежена је управо у застрашујућем духу биједништва. Умјесто да то буде повод за озбиљно друштвено промишљање прошлости и превредновање тих промишљања, с обзиром на све што је цркву и државу снашло у посљедње двије деценије, ми смо добили Академију чија се главна сврха састојала  у томе да се за крај српске политичке и духовне историје прогласи Александар Вучић. И то додјелом највећег црквеног одликовања. Свети Сава и његова далековидост нису били ни у другом плану, па чак ни дрско маргинализовани. Маргинализовани су биједнички. Патријарх је, у стилу агента сјевернокорејског агит-пропа, закључио да „неуморно чини и ради и који чини велика дела не само за наше време и прилику него за читаву Србију.“ Без Вучића бисмо били „озлоглашена земља“, „земља геноцида“, а умјесто тога „господин председник Вучић је отворио путеве Србији и свету. У Србији се говори и мисли на други начин. Увиђају људи. Пре господина Вучића Србија је каскала за светом. Са његовим управљањем кренуло се великим кораком напред. Видели смо шта се и како ради, са много жртве државничке, са много смисла да се српски народ окрене према свету. Оно што се силом узме, то се врати, али оно што се поклони, то се никада не врати! Не смемо поклонити ни педаљ наше земље.“

У Србији се говори и мисли на други начин? На шта, заправо, патријарх мисли? Једино што је предсједник „који не смије поклонити“ промијенио јесте отворена најава разграничења са Албанцима. При чему је само ствар лицемјерног екскапизма, хоћемо ли отетоме тепати са „поклон“ или нећемо. То суштински не мијења ништа. Међутим, оно што је још страшније од проглашавања Вучића визионаром у рангу светог Саве, јесте недостатак било каквог конкретног црквеног одговора на његове реал-политичке уцјењивачко реторичке игрице и манипулације типа: „Желите ли ви живјети у Ђаковици? Ја не желим! Желите ли ви заиста?“, или „Ако се не разграничимо, за 40 година овај проблем ћемо имати у Врању, желите ли то?“ Црква је доспјела у такво стање безнадежне испразности и моралног суноврата да нема избора него да на овакве смицалице прешутно каже: „Да!“ Чују се, додуше, са маргина, различити поетични вапаји. Они који патријарха проглашавају Јудом, а Вучића за издају тековина Немањића. А ни једно ни друго није тачно. Јер да би се било Јуда, онда се некако мора из бољег прећи у ужасно стање, а то није случај, јер стање у цркви и држави је константа ужаса. Док се тековине Немањића никако не могу издати на начин на који то поетичари стварности доживљавају. Најприје зато јер живимо у републици, а не феудалној средњовјековној монархији, а онда и због тога што „Немањићи“ данашњице никако не би били сљедбеници Немањића. Јер су средњовјековни Немањићи, а посебно први архиепископ српски, били они који су имали широке перспективе и размишљали о будућности, те су знали да анахроно сљедбеништво, те просто имитирање и идеализовање прошлости никада не доноси нарочито позитивне резултате. Или још горе од никаквих. Што, опет, нисмо научили из деведесетих, то јесте из реторике барбарогенијског свођења традиције на опште мјесто којом је Вучић и дошао на власт. Једноставно, критика патријарха, а посебно предсједника се не може сводити на јаукање јер су, наводно, издали етичке и државничке принципе из катастрофално склепаног филма „Бој на Косову“. Јер их никада нису ни слиједили. Нити их је ико у историји, заправо, слиједио. Не због тога јер је то мит, у оном смислу у којем се сам тај појам хоће изједначити са измишљотином, јер људи су бића бајословне маште и само велике културе, културе великих дешавања и догађаја, имају своје митове, односно светоповијести. Већ због тога што духовни завјети, попут Косовског нису баналност, односно нису ствар дневнополитичких смицалица и национал-шовинистичких прљавштина. Епископ дизелдорфски и њемачки Григорије је, недавно, луцидно поентирао да је косовски завјет, примарно заштита другога од себе. Заштита слабијега. У том смислу, има ли и у једној од пројекција београдских „чувара светиња“ и трага примисли да су Албанци такођер људска бића који су, сплетом разних историјских олуја, доспјели на косовску земљу као и ми? Да су „некако“ и они Божји створови, који ту нису присутни ради манихејске, црно-бијеле борбе добра и зла, него и због обостраног искуства и искушења и темељног питања које нам поставља Јеванђеље без којег нема ни Косовског завјета, а то је: „Ко је мој ближњи?“

Да ли то значи оправдати, у потпуности албански национализам и подложити му се, или признати реалнос независног Косова? Ни случајно. Увијек се мора инсистирати на томе да се српско-албанско искуство не може сводити на деведесете, или само на територију Косова, већ и Албаније, гдје су окрутни десничарски и љевичарски нацоналистички режими српску и друге словенске мањине свели на статистичку грешку, понижене групице без права на властито етничко име, а камоли образовање на матерњем језику. Мањине које су о положају сличном положају албанске мањине, односно народности у Југославији и Србији могли само сањати. На таквој истини инсистирати, а опет пружати руку и градити интелектуалну и духовну опозицију сваком облику мржње, била би истинска хришћанска опозиција Вучићевом и свим сличним режимима у региону, без разлике каквим традицијама закриљују своје зло. У том смислу даје наду призор већине српских архијереја који 800 година аутокефалности српске цркве дочекују, скромно и једноставно, далеко од режимских ријалити рефлектора, у пећкој мајци цркви окружени раздраганом дјецом и обичним народом. Да ли је то предзнак обнове за којом толико чезнемо и коју толико потребујемо? Оно што је сигурно јесте да будућност Цркве није будућност покоравања лажним ауторитетима који су таквима пролашени искључиво због хијерархијског чина и бљештаве одјеће у којој су се, ко зна како, нашли, већ у живљењу врлине саосјећања и одбране слабијега, којом ћемо постати оно умилно свјетло наде у којем ће свака честита душа пожељети да саучествује. 

Политикон