Почетна Актуелно КЊИГА О КЊИЗИ – Иринеј Буловић и “корице” које би најрадије заборавио!

КЊИГА О КЊИЗИ – Иринеј Буловић и “корице” које би најрадије заборавио!

by pera

Књига „ Патријарх Кирил: Живот и гледишта“, митрополита Илариона Алфејева, на српском језику се појавила 2012. године.  Између корица овог дела је прича о животу и раду поглавара Руске православне цркве. А корице ове књиге су важан део биографије контроверзног бачког епископа Иринеја Буловића. Оне коју би Буловић најрадије заборавио, или бар учинио да је други забораве.

Саиздавач поменуте књиге је компанија Интеркомерц из Београда, и то је први и посљедњи пут да се та компанија јавља као саиздавач у оваквим и сличним подухватима. Власник компаније је Горан Перчевић, нада Социјалистичке партије Србије из деведестих година прошлог века и интимус Иринеја Буловића , који се појављује као уредник књиге. 

Горана Перчевића су,  пре хапшења због малверзација око кредита,  памтили по изјави да не разуме како неко може бити опозиција Мири Марковић. Пре хапшења,  а након демократских промена у Србији, Перчевић се окренуо бизнису, поставши власник некада успешне државне компаније Интеркомерц. Пошто социјалсти никада нису далеко од власти, ни Перчевићу послови нису ишли лоше. У међувремену  2013. године именован је за председника управног одбора Завода за заштиту споменика, а неколико месеци касније и за члана савета Правног факултета Универзитета у Београду. Горан Перчевић је у новембру 2014. године ухапшен у Београду под сумњом да је од  више банака разним малверзацијама узимао ненаплативе кредите. Терети се да је узео 34 зајма без покрића у вредности већој од 1.4 милијарде динара. Фирма Интеркомерц дугује више од 300 милиона евра и у предстечајном је поступку. 

Управо у време својих „пословних егзибиција“, које су завршиле хапшењем,  Перчевић је званично сарадник и донатор Иринија Буловића, бачког епиксопа. Незванично, то партнерство је и дуже и садржајније. Извори из бачке епархије говоре да Перчевића и Буловића повезује много ствари, и да то није само књига с почетка ове приче и дивљење према Мири Марковић. Исти извори говоре да је  финасирањем поменуте књиге Перчевић враћао „дугове“ Буловићу, и да није у питању тек пуки акт пријатељства. Колико год било изненађење да је Перчевић донатор књиге, јер се тиме није бавио никада, толико је било изненађење да је најпознатији Јелин у СПЦ учинио све да се објави књига о руском патријарху. У СПЦ кажу да је Перчевић „помогао“ Буловићу да се преуми,  и да од најстраственијег фанариоте напрасно постане русофил. 

Књигу о руском патријарху превела је Др Ксенија Кончаревић, дугогодишња професорка руског језика на Богословском факултету и Буловићева особа од поверења. Ово друго је сасвим сигурно делегирало за   преводиоца ове књиге, јер Кончаревићева је годинама уназад била извршилац бројних „операција“ бачког епископа на Богословском факултету. У време док је био декан факултета, на који је долазио једанпут месечно, Ксенија Кончаревић је, према сведочењу многих, мимо овлаштења обављала послове које јој је додељивао Буловић. Сумњу  да Ксенија Кончаревић није излазила само из оквира својих овлаштења , већ можда и из оквира закона, подгрејао је текст који је недавно објављен на порталу stanjestvari.com, којим се доводи у питање легалност поступка којим је Иринеј Буловић себе задржао на факултету 2014. године.  У тексту, илустрованом фотографијама које поткрепљују наводе, доказује се да је Иринеј Буловић на факултету остао зато што је неко фаслификовао потпис др Иване Кнежевић, управнице групе за Филологију на Богословском факултету. Упућени тврде да је лажни потпис изненађујуће сличан потпису професорке Кончаревић, и да никога не би требало да чуди да је управо она фалсификовала потпис, а све по налогу Иринеја Буловића.

 Објављивање књиге  о патријарху Крилу на српском језику, је  важан каменчић у биографији најамбициознијег  претендента на трон српских патријарха, посебно по начину како је дошла до читалаца у Србији. Она је и потврда да  је Иринеј Буловић у трци за патријаршијски престо већ пуних седам година и да у тој трци, на сканадалозан начин, опонаша српске политичаре, који пред сваке изборе трче у Кремљ по фотографију са Путином.  Пошто је на Андрићевом венцу фотографисање завршено, и на слици нема бачког, али има загребачког, Иринеј Буловић се окренуо другом центру моћи. Скандалозно је што је бачки епископ и на тренутак помислио да ће о судбини наследника његовог имењака Гавриловића одлучивати ико други до сам Дух Свети.

Или је Иринеј Буловић помислио да треба и  Светом Духу мало да припомогне?!

Политикон