Почетна Актуелно Crnorizac u ministarskoj porfiri

Crnorizac u ministarskoj porfiri

by pera

Pre dve nedelje u akademskoj javnosti Srbije desio se jedan važan događaj. Odbor za profesionalnu etiku Univerziteta u Beogradu jednoglasno je utvrdio postojanje “neakademskog ponašanja” Siniše Malog prilikom izrade njegove doktorske disertacije.

Time je odnosni Odbor utvrdio da je Mali, povredivši Član 22 Kodeksa profesionalne etike, plagirao određene delove svoje doktorske teze, preuzimajući ih – bez ikakvog navođenja – iz drugih izvora. Rektorki Univerziteta u Beogradu, prof. dr Ivanki Popović, ostalo je samo da konstatuje ono što je Odbor na osnovu brižljive analize utvrdio, saopštivši da će odluka biti upućena Senatu. Kada Senat postupi “u skladu sa procedurama” doktor Mali će, sva je prilika, biti lišen svojih toliko žuđenih doktorskih epoleta i tako biti vraćen u niži akademski rang.

Foto: Direktno.rsFoto: Direktno.rs

Ovaj slučaj, koji se načelno tiče akademske zajednice, ubrzo je, kao i mnogo toga u Srbiji, ispolitizovan. Odmah po izbijanju skandala iskonstruisana je teza po kojoj je Mali zapravo žrtva progona, i to od strane njegovih, gle čuda, moćnih političkih neistomišljenika. Akademska odluka predstavljena je kao politička, prilikom čega se opet prenebregla činjenica kako retko biva da onaj ko je na vlasti bude (politički) progonjen od onog ko vlast nema. Uvideo je to i predsednik Srbije, pa je nakon prvobitne “odbrane” svog pulena, obeležene raznim i sada već karakterističnim žalopojkama, vrlo brzo prešao na njegove “poslednje dane”: Mali je od žrtve odjednom postao krivac, pa mu je davalac sveopšteg smisla i značenja savetovao da “pocepa” svoju tezu i napiše novu.

Pošto Mali nije poslušao, predsednik je (u iznudici) priznao da u slučaju ministrovog doktorata nije sve kako treba, požurivši da se od svog dojučerašnjeg štićenika distancira. Ostalo je, razume se, da se doda kako stvar oko plagijata, sve da je Mali i “pocepao” svoju tezu i napisao “novu”, ne bi i sama bila pocepana: plagirani doktorat ostaje plagijat, makar bio i pocepan. Svaki prestup u pravnim državama iziskuje kaznu. Dok se na akademskoj ravni ta kazna očituje u oduzimanju dotorskih privilegija, na pravnom se planu ona utvrđuje u skladu sa pravnim normama. Univerzitet je dao svoj stav i tu njegove ingerencije prestaju. Sada je (pravna) država na potezu – naravno, ukoliko je ima. A usled činjenice da je Mali političar – i samo usled nje – to što je Univerzitet konstatovao mora imati ne samo pravne, već i političke reperkusije. Drugim rečima, da je Mali predavač na Univerzitetu, izgubio bi posao; međutim, pošto je političar, isti bi morao izgubiti pravo da se bavi javnim poslovima. Tako je bilo u sličnom slučaju u Nemačkoj; tako će biti u svim državama za koje se može reći da su pravne.

Stav Univerziteta i njegove rektorke važan je simbolički čin. On potvrđuje da u našoj državi ipak postoje slobodni ljudi, ljudi koji se ne plaše pritisaka, i da su oni – gle čuda! – prisutni i na Univerzitetu. Ovaj je čin potvrdio da bezmalo apsolutna moć jednog čoveka ili jedne partije ipak može biti ograničena, te da nezavisne institucije čak i u sistemu kakav je naš makar ponekad pravdaju svoju svrhu postojanja: da budu nezavisne i nepotkupljive. Otuda se treba nadati da će ovaj akt biti samo prvi korak u odmotavanju klupka lažnih doktorata i fiktivnih izbora u naučna zvanja. Nadati se, dakle, da će nezavisna tela u okviru Univerziteta, poučena ovim i primerima koji će uslediti, morati izoštriti svoje kritičko oko svaki put kada se odluče da nekom daju akademsko zvanje ili titulu.

I dok je ovaj slučaj, shodno akademskim i moralnim aršinima, povoljno rešen, na jednoj drugoj jedinici Univerziteta u Beogradu dešavaju se stvari koje univerzitetsku atmosferu polako uvode u atmosferu zone sumraka.

Čitalac je u pravu: reč je o Teološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, osnovanom još daleke 1920. godine. Ova institucija, na kojoj se svojevremeno mogla čuti reč svetski uglednih predavača, postala je odnedavno pravo mesto razračunavanja vanuniverzitetskih centara moći. Upadom članova Sinoda na sednicu Nastavno-naučnog veća održanoj 21. novembra tekuće godine maske su konačno pale, jer se jasno pokazala namera tih istih članova da Teološki fakultet izmeste iz Univerziteta u Beogradu. Time bi Sinod SPC uradio ono što su 1954. godine uradile komunističke vlasti: jednu od najstarijih članica Univerziteta u Beogradu stavio bi izvan Univerziteta i samim tim izvan zakona, a sve kako bi ga podveo pod sopstvenu kontrolu. Upadom Sinoda krunisan je pritisak koji je mesecima vršen na njegovog (sada u ostavci) dekana, prof. dr Ignjatija Midića, kao i na ostale članove Nastavno-naučnog veća.

Irinej Bulović Foto: PrintscreenIrinej Bulović Foto: Printscreen

Prisustvujući sednici bez ikakvog poziva, episkop Irinej Bulović se postavio kao jedini legitimni predstavnik Crkve: štaviše, kao sam Isus Hristos, koji ima ingerencije ne samo da utvrđuje šta je i ko je Crkva, nego i kako treba da funkcioniše Univerzitet. Upravo je pod njegovim uticajem, a uz asistenciju patrijarha Irineja, koji svojim ordenodarjem počinje neodoljivo podsećati na Tomislava Nikolića, Savet tog fakulteta izglasao smenu dekana Midića, pri čemu se prenebregla činjenica da je sam taj Savet postavljen protivno Statutu Univerziteta u Beogradu. I uprkos tome što odluka nelegitimnog tela i sama mora biti nelegitimna, podrška vanuniverzitetskom telu oličenom u Irineju Buloviću nije izostala od nekih članova Veća. Iz straha od odmazde, od gubitka posla, od izopštenja iz Crkve – ko će ga već znati. Među njima je prednjačio mitropolit zagrebački Porfirije Perić. To je bilo i za očekivati, imajući u vidu njegovu dugogodišnju saradnju sa Bulovićem na polju duha i nauke – saradnju koja je, dodajmo, posvedočena njihovim obimnim naučnim bibliografijama. Kada bi u srpskom jeziku postojao interpunkcijski znak sa nazivom “ironičnik”, ovde bi zaista našao svoje pravo mesto.

Mitropolit Porfirije Perić je proteklih dana dospeo u žižu javnosti i jednim drugim povodom. Anonimni izvori objavili su nekoliko snimaka sa njegovih predavanja, na kojima mitropolit govori o svemu osim o teološkoj nauci. Na tim snimcima Perić priznaje kako je imao sastanke sa izvesnim “norveškim ambasadorom”, pri čemu ne saopštava ni zašto ni u kom svojstvu su ti sastanci upriličeni. Međutim, ono što je iz Perićevog pripovedanja, sasvim primerenog profesorskoj katedri, jedino izvesno jeste to da zagrebački mitropolit vatreno brani postojeći režim, naročito u pogledu politike oko Kosova. S tom važnom razlikom da, dok se režim zalaže za podelu, Perić ipak nije “ni za podelu ni za nepodelu Kosova”.

Mitropolit Porfirije PerićMitropolit Porfirije Perić

Osim silnog doprinosa srpskom jeziku, oličenom u iznalaženju prekrasne reči “nepodela”, mitropolit Porfirije je jasno iskazao da se protivi zvaničnom stavu Sabora Srpske pravoslavne crkve, koji odbacuje bilo kakvu podelu južne srpske pokrajine (jer, on nije ni za “nepodelu”). Perić se ovim, kao i mnogim drugim povodima, izjašnjava dvosmisleno i protivrečno, a sve kako bi, onda kada bude jasno koja će strana prevagnuti, toj strani i prišao. U istom snimku, u duhu hrišćanske ljubavi, mitropolit Porfirije pominje kako mu je isti “norveški ambasador” rekao da su odluku o bombardovanju Srbije od strane NATO pakta podržali neki čelnici u našoj Crkvi. Koji – ne navodi, ali se da naslutiti kako bi to mogli biti svi oni koji se protive politici sadašnjeg režima. Time svojoj duhovnoj sabraći, u prvom redu episkopu Teodosiju i igumanu Savi Janjiću, njihov duhovni sabrat i saslužitelj crta metu na čelu, označavajući ih kao izdajnike. Jer, nećemo biti naivni i pomisliti da ovu priču Perić nije ispričao na mnogim mestima njegovih sastanaka, na kojima je takođe imao priliku da opanjkava “episkopa, igumane i monahe”, ne dajući im nikakvo pravo da se od tih besprizornih optužbi odbrane.

No, sve to je, isto kao i Perićevo priznanje da se ordenje daje po “mafijaškoj liniji”, tema za jednu širu diskusiju – možda za onu na Saboru. Ono što je mnogo važnije vraća nas na slučaj sa početka ove priče: na akademsku proceduru dodele naučnih zvanja i privilegija koje iz toga proizlaze.

Porfirije Perić trenutno ima zvanje vanrednog profesora na Teološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu. I dok sumnje u njegovu disertaciju za sada, makar, nema, način na koji je mitropolit sa “norveškim vezama” biran u svoje naučno zvanje zaista se može nazvati problematičnim. Iako trenutno ne raspolažem adekvatnom dokumentacijom, mogu konstatovati da ni tu, kao ni u slučaju Siniše Malog, stvari nisu išle kako treba. Naime, neuobičajen broj Perićevih radova su koautorski tekstovi, njihov ukupni broj ne odgovara broju utvrđenom standardima za izbor u vanrednog profesora, a njegova monografija – i tu dolazimo do ključne stvari – kojom je zadobio zvanje vanrednog profesora nije nikakav naučni rad, nego zbornik njegovih propovedi. Propovedi u Crkvi, ma koliko bile dobre i ma koliki mogle imati uticaj na slušateljstvo, nisu nikakav doprinos nauci. One, dakle, mogu imati pastirsku vrednost, ali ne i akademsku, pa bi njihovo podnošenje za izbor u naučno zvanje bilo kao kada bi neki političar sa doktorskom titulom, za izbor u zvanje koje mu omogućava da predaje na nekom fakultetu, prijavio knjigu u kojoj su objavljeni njegovi politički govori, intervjui ili izjave date različitim povodima. Prosto govoreći, baš kao što je njegov mentor Irinej Bulović svojevremno podmetnuo tuđi potpis u cilju produženja svog profesorskog staža na Teološkom fakultetu, tako i mitropolit Porfirije za naučnu monografiju podmeće zbirku svojih svešteničkih beseda, beseda koje se po svom naučnom dometu ne razlikuju od beseda lokalnih sveštenika u bilo kojoj seoskoj crkvi u Srbiji.

Uzevšiu obzir Perićevo istupanje na sednici Nastavno-naučnog veća Teološkog fakulteta, kao i njegova krajnje zanimljiva predavanja koja su doprla do nas, možemo zaključiti da on u mnogim segmentima sledi svog mentora Irineja Bulovića. Naukom se ne bavi (zaista bi bilo divno kada bi i jedan i drugi objavili spisak svojih naučnih radova), Fakultet mu više služi kao baza za delovanje u Beogradu i za eventualne susrete sa “norveškim ambasadorima”, a razlog sa kojeg je, recimo, dr Maksim Vasiljević smenjen sa mesta predavača – naime, da ne može opsluživati i eparhiju i biti predavač – za Perića izgleda ne važi. Jer, on može istovremeno odgovarati zahtevima eparhije, održavati nastavu, i čak raditi u Republičkoj radio-difuznoj mreži, a da pri tom nijedna od tih stvari ne trpi na kvalitetu. U pauzi, Perić čak stiže i da napiše knjigu o tome kako se javno voli sa Zagrebom; a ako prema tom gradu ispoveda ljubav javno, možemo samo da zamislimo koliko se sa njim i sa svime što se nalazi u njemu voli tajno (da li na ćirilici ili na latinici, ostaje da se vidi).

Foto: PrintscreenFoto: Printscreen

Naravno, ovim ne želimo da kažemo kako mitropolit Porfirije nema pravo da predaje na naučnoj ustanovi kao što je Teološki fakultet Univerziteta u Beogradu. Pravo svakako ima, ali samo ako ispuni uslove predviđene Statutom fakulteta i Statutom Univerziteta. Ti uslovi predviđaju predan naučni rad, za koju u ovom trenutku nisam siguran da Perić ima sklonosti. Da li će, kao u prethodnom izboru, podneti pregršt koautorskih radova – radova koji su po svoj prilici pisali drugi – ili pak novu zbirku propovedi, otkriće se u danima koji dolaze. Nama ostaje da se nadamo da izostanak Perićeve naučne produkcije nije razlog iz kojeg on, zajedno sa Irinejem Bulovićem, vrši pritisak na Teološki fakultet, sa konačnim ciljem da ga izmesti sa Univerziteta. Jer, u takvom jednom scenariju on više ne bi morao ni slova da napiše: sam bi sebi davao naučna zvanja, a možda bi bio udostojen i ordenodarja patrijarha Irineja.

Svim rečenim ne želimo derogirati ukupni rad mitropolita zagrebačkog Porfirija. Njegov međukonfesionalni angažman, poglavito oličen u njegovoj knjizi Zagreb i ja se javno volimo, svakako zavređuje pohvalu, naročito od “norveškog ambasadora” i sličnih duhovnih fizionomija. Njegov pastirski rad, u kojem, kako saznajemo, zanemaruje pritužbe na račun nekih od svojih sveštenika (VV) za nasilničko ponašanje prema ženama (slučaj AS), zasigurno će ući u anale duhovnog rukovođenja. Konačno, njegov angažman u Republičkoj Radio-difuznoj agenciji, koja za cilj ima procenu kvaliteta sadržaja programa koji se emituju na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, zasigurno će ostati upamćen po izostanku jedne jedine intervencije od strane pravoslavnog duhovnika koji se javno voli sa Zagrebom. Ostati zapamćen, jer taj isti duhovnik, mitropolit Porfirije, nikakvih prigovora nije imao na emisije u kojima su glavni akteri bili Maca Diskrecija, Tijana Ajfon ili pak jedna Anđela Veštica. Nemamo, dakle, nameru da derogiramo taj i takav društveni angažman Porfirija Perića: namera nam je samo da upozorim da bi i u njegovom slučaju privatni razlozi mogli postati pretežniji od državnih ili crkvenih. A kada se to desi, kada se neko založi da se fakultet izmesti iz Univerziteta samo da bi mogao dobiti svoje naučno zvanje mimo akademskih procedura, onda će i sam taj Fakultet izgubiti razlog svog postojanja. Nadajmo se samo da će Univerzitet postupiti slično kao i u slučaju Siniše Malog: da će se držati akademskih i naučnih uzusa i da neće posustati ni pred kakvom moći, makar ona nosila crnu rizu i porfirno, carsko ime.

Nadajmo se, drugim rečima, da lični razlozi i ambicije neće jednu od najstarijih jedinica Univerziteta u Beogradu izvući na vetrometinu nečije samovolje i tako našu akademsku i naučnu javnost lišiti one mudrosti i logosnosti koja dolazi sviše.

DIREKTNO