Почетна Актуелно ЗАШТО ИРИНЕЈ БАЧКИ ПРОГОНИ ВЛАДИКУ МАКСИМА?

ЗАШТО ИРИНЕЈ БАЧКИ ПРОГОНИ ВЛАДИКУ МАКСИМА?

by pera

Нема на ово питање ни разумног, ни у теологији ни на предању заснованог одговора. Опседнутост бачког епископа млађим колегом са америчког континента, како ствари стоје, искључиво је и само личне природе. Буловићева нетрпељивост према Максиму Васиљевићу али и амбиција за долазак на трон српског патријарха, по свему судећи, главни су разлози прогона једног од најобразованијих млађих епископа у васељени.
Пред прошли сабор СПЦ Иринеј Буловић и Максим Васиљевић јавно су полемисали око актуелних питања у Цркви, с посебним освртом на украјинско питање. Полемика се одвијала ван радара просечног српског читаоца, и углавном је пратила тзв. теолошка публика. Они који су је пратили кажу да је млађи епископ декласирао старијег, доказавши му аргументовано да Српска црква нема основе да прекида општење ни са ким у православљу, на шта је бачки покушао да наговори српске епископе. Од те полемике и пораза у њој, кажу они који су је пратили, Буловић се не може опоравити за живота. Тако је бачки епископ добио лекцију, коју се нико пре Максима није усудио да му одржи. Из извора у СПЦ сазнајемо да је њих бар десет теолога могло да му на пољу теологије знањем очита буквицу, но изгледа да се већина држала неписаног правила да се са Иринејом бачким не расправља.
Након што је епископ западноамерички Максим одлучио да прекине „црквену омерту“, најпре је Иринеј Буловић узбунио Свети архијерејски сабор СПЦ, покушавајући да лекцију коју је добио лично, прикаже као лекцију Сабору. Неки од архијереја су и поверовали, јер Иринеј Буловић у црквеним круговима слови као главни интригант СПЦ. Сабор је ипак завршио у помирљивим тоновима, и за највише црквено тело тема Буловић – Васиљевић је завршена. Но биће да сујета Иринеја бачког није имала мира, па је он, као реизабрани члан Синода, наставио рат са владиком Максимом.
После завршетка Сабора, на коме није успео да „ликвидира“ млађег колегу, Иринеј Буловић, као члан Синода, кренуо је у осветнички поход на Православном богословском факултету против епископа Максима Васиљевића, који је био предавач на тој установи. Мимо свих важећих закона државе Србије, рушећи аутономију Факултета, написавши неутемељено образложење којег би се стидео и дилетант, Иринеј Буловић је (за сада) успео да са ПБФ отера Максима Васиљевића и доцента Марка Вилотића, који јесте битан, али не и пресудан за ову причу. Прогону са факултета претходила је кампања по режимским медијима и порталима које финансира СНС и Иринеј Буловић (vidovdan.org) против Максима Васиљевића, који је на увредљив и клеветнички начин представљан јавности.
Утркивали су се око доказивања да ли је владика Максим већи „мајмунолог“ или „расколник“, проблематизујући и организацију СПЦ на америчком континенту. Она јавност с почетка приче, која је пратила јавну полемику Буловића и Васиљевића, у потпуности схвата откуд оваква одмазда према америчком епископу, јер осветољубивост и самољубивост су, како тврде, друго име Иринеја Буловића. Но јавност која није упућена у црквена збивања углавном не схвата о чему се ради, осим што је свима јасно да је у овом сукобу држава потпуно стала иза свог инсајдера у Цркви, Иринеја Буловића. То је потврдила и пре неколико дана његовим именовањем у Савет Богословског факултета у име државе, иако је у питању епископ, и притом члан Синода.
Проблематизовање организације СПЦ на америчком континенту, у којој апсолутно ништа није проблематично, наши извори из Патријаршије кажу, наставак је прогона Максима Васиљевића, и покушај Иринеја Буловића да сменом „неподобних“ епископа, који никада нису делили његове углавном политичке ставове, на њихова места доведе њему послушне, и тако увећа свој „предизборни гласачки потенцијал“. Наши извори верују да када Иринеј Буловић обезбеди већину гласова у Сабору следећи корак ће бити приморавање патријарха Иринеја да одступи са трона, и коначно ванредни избор новог патријарха.
За правно оправдање егезекуције на америчком континенту, коју је осмислио Иринеј Буловић, задужен је Велибор Џомић, кога црквени кругови виде као Буловићевог инсајдера код митрополита црногорско приморског. Они који познају Џомића тврде да га не красе ни правне, ни људске, ни теолошке врлине, но знање чију мантију треба да пољуби, изгледа да је усавршио на време. Из митрополије црногорско приморске кажу да Џомић није Буловићев инсајдер, већ да су и Џомић и Буловић инсајдери одређене службе у СПЦ.
На црквеном сабору СПЦ у јужној и северној Америци у јулу 2019. године није донесена ниједна одлука која се тиче устројства епархија у Америци. Штавише, није донесена ниједна законодавна одлука. Но то није зауставило Иринеја Буловића да изврши притисак на Синод , који тражи да се одлуке (које нису донесене) ставе ван снаге.
Врло тенденциозно и врло намерно се у јавности већ неколико месеци пласирају неистине о устројству СПЦ у САД, а у кампањи се иде чак дотле да и Свети Архијерејски Синод, под притиском Иринеја Буловића, и коресподенцију са епископима у САД кривотвори на начин да им се обраћа као члановима тела Епархијског савета СПЦ у САД, тела које не постоји.
За дискредитацију владике Макисма Васиљевића, кажу тамошњи извори, ангажовани су и спавачи разних служби из Београда, који својим понашањем годинама наносе штету угледу СПЦ у Америци. На жалост неки од њих су и свештеници веома упитних моралних особина, али веома спремни да дају допринос у „ђавољој работи“ утицајног синодалца. Захваљујући порталима, које издашно помажу и Буловић а и Вучић, креира се лажна слика о расположењу српског народа према владики Максиму, који ужива поверење и поштовање највећег броја верника у САД.
Подршка великог броја угледних светских теолога Максиму Васиљевићу, која је путем петиције стигла на адресу Универзитета у Београду и Синода, кажу, додатно је распалила страсти у владичанском двору у Новом Саду, јер за Иринеја Буловића ни трећина ПБФ у Београду не би написала ишта слично, и тога је бачки епископ и те како свестан. Као што је свестан да је Максим Васиљевић име у светским теолошким оквирима, што је петиција и потврдила.
Познаваоци црквених (не)прилика кажу да Атанасије Јевтић, духовни отац Максима Васиљевића, уопште није претерао када је рекао да је владика Максим похвала православљу, што се јасно могло видети и на прослави осамсто година самосталности СПЦ, коју је организовао западноамерички епископ, а на којој су раме уз раме стајали и служили и руски и грчки свештеници. Поједини новинари, који су извештавали са тих свечаности, мисију епископа Максима Васиљевића поредили су са мисијом Светог Саве, који је такође мирио браћу и спајао наизглед неспојиво. Ту би се можда могао тражити и прави одговор на питање зашто Иринеј Буловић прогони владику Максима.

Политикон