Почетна Актуелно Тетовирани неурастенични поп Ко је самопроглашени поп-војвода Саша Петровић?

Тетовирани неурастенични поп Ко је самопроглашени поп-војвода Саша Петровић?

by pera

У Српској Цркви у Америци већ деценију и по доста људи зна за једног простака међу свештеницима – самопроглашеног попа-војводу по имену Саша Петровић. У новије време, познат је као критичар тројице актуелних српских епископа у САД, чиме се придружио превејаним преварантима, попут Стефана Каргановића (са потернице интерпола због финансијске преваре у Републици Српској), др Вишеслава Симића (нескривеног присталице рашчињеног расколника Артемија), Миће Раденковића (члана непостојеће српске краљевске академије) и Милоша Миленковића (отвореног расколника које је тужио епископа Лонгина грађанском суду).

Оно што ову петорицу повезује јесте приврженост доказаним расколницима и критика званичне црквене власти оличене у Патријарху и Сабору. Једном речју, њихова страст је – антицрквено деловање. За оне неупућене: кад је реч о јереју Петровићу, ради се о надобудном шовинисти, алкохоличару, тетовираном неурастенику, отвореном артемијевцу, доказаном мрзитељу патријарха, Сабора, Синода, као и најугледнијих српских архијереја, попут митрополита Амфилохија, епископа Атанасија, блаженопочившег жичког Хризостома Столића, епископа Лонгина, Григорија и др. Форум преко кога делује јереј Саша Петровић јесте, на првом месту, шљам од вебсајта по имену „Борба за веру“, али ту су и други медији. У свом националистичком жару и надобудности поп Саша се занео до те мере па уместо властите недостојности он проповеда недостојност епископа.

На његово непристојно, нејеванђелско, сељачко-простачко понашање указали су многи тако што су се обраћали његовим надлежним архијерејима, Христофору и Лонгину. Та обраћања сежу у прошлост још у време када је најурен од парохијанина у цркви Св. Николе у Финиксу (Аризона), па до новијих времена (2017. године) када је преко званичног вебсајта Парохије Св. Николе у Омахи пропагирао антицрквене сајтове Марка Радосављевића (Артемија), смењеног епископа Георгија као и екстремистички антицрквени сајт „Борба за веру“. Као очигледан доказ за то служе – све до 2017. године – видно постављени линкови ка порталима ових антицрквених сајтова. Наравно, пристојни људи, међу које спадају свештеници и верници у Америци, одувек су били збуњени гледајући овакве поступке. Међутим, за Сашу Петровића сасвим нормална ствар је рекламирање олоша какви су расколници „артемити“, подршка канонски свргнутом епископу Георгију, антицрквеном сајту „Чорба за веру“ и другом мутљагу. Чињеница је да се укупним његовим иступањима сасвим се релативизује укупна борба ег Светог Архијерејског Сабора и укупне Цркве за поредак и јединство. Свештенику Саши Петровићу су неки епископи забранили присуство у њиховој Епархији, а очекује се да његов надлежни архијереј предузме кораке код Црквеног суда.

Канонске сметње Небројено пута је јереј Петровић блатио јерархију СПЦ на јавним форумима. У том смислу, његов епископ по службеној дужности треба да преузме канонске мере. Познато је да је овај поп имао канонске сметње за ступање у свештенички чин. Као студент теологије у Либертивилу доводио је црнкиње да му играју на столу, а запамћен је по томе што је нож забио у слику тадашњег надлежног епископа. У његовом досијеу при
епархији стоји да је пре рукоположења био ожењен у Србији па да се потом развео. Садашњи брак је био изнуђен: супруга (кћер епархијске куварице) је зачела дете пре брака. Тадашњи митрополит није хтео да га рукоположи, али је интервенисао тадашњи професор историје и замолио другог владику да га рукоположи, што је овај, на жалост, учинио.

Покушај нечасног преласка у Жичку епархију Током болести епископа жичког Стефана, јереј Петровић је 2003-4. године покушао да сплеткама обезбеди себи место на једној парохији у овој епархији. Тадашњи епископ администратор је прозрео његове марифетлуке и најурио га из Жиче. Пошто су његове намере откривене, није имао куд него да се врати у САД. Остало је у архиви Жичке епархије да је поп Саша Петровић у исту није примљен због интересантних разлога, њему свакако познатих (као и Св.Синоду у чијој архиви је његов случај). Преко тога пораза б(л)удни јереј није могао прећи те отуда све његово јадиковање звучи као јед увређенога који креће у личну освету, и то путем средстава јавног информисања. Један поп се четири година касније обрачунава са Владиком који га због фалсификовања није примио у епархију – како то жалосно звучи! Личне страсти не би требало да имају везе са овом темом, па ипак, цео текст одаје притајену намеру његовог аутора да нанесе ударац једној личности, као да се ради о некаквој личној парници. По повратку, опет је интервенциом професора историје примљен, и добио је мисионарску парохију у Јужној Дакоти (Sioux Falls), коју је растурио.

Неславни У Финиксу је ширио сирови национализам али то побожни народ није подржао. Из те прве парохије Св. Николе у Фениксу је депортован; његови парохијана су га сами пријавили имиграционом сервису да би га се ратoсиљали. У његов аризонски досје спадају посете стриптиз баровима, швалерај, покушај лажног сведочења па га је FBI раскринкао у подметањима афера.

Борба против носилаца „духа вековног литургијског предања“ Године 2006. и 2007. јереј Петровић се укључио у борбу против епископа који су заступали дух а не слово литургијског предања. Такви епископи данас представљају апсолутну већину у Сабору. Своје мудрости је забележио у тексту „Поштујмо одлуку Св. архијерејског сабора“ (Стаза Православља, јули-август 2007). Критикујући неистомишљенике међу архијерејима поп Саша је тврдио да је Сабор „јасно и недвосмислено“ донео одлуку (која, као таква, нигде не постоји, наиме) „да се до даљњег има служити по устаљеном Типику“. Идући корак даље, он је из свог арсенала (инквизиторског, по много чему) све епископе који му нису по вољи назвао „расколницима“ („не можемо а да не констатујемо да се они… практично налазе у једном крајње шизматичком односу према њој [Цркви]“), прејудицирајући икакву одлуку Сабора о томе. Као аутор једног текста у Стази Православља, јереј Петровић је својим оглашавањем, али још више своим стилом, по први пут у историји црквене штампе (укључујући електронску) увео једну без преседана праксу и пропутио пут за „најбескрупулозније и најсрамотније бешчашћење и опадање архијереја“ и неистомишљеника. Иза критике у тексту „Поштујмо одлуку Св. архијерејског сабора“ провејава, на жалост, стерилни формализам и уски „традиционализам“.