Почетна Актуелно ЧИЈА ЈЕ КАЗНЕНА ЕКСПЕДИЦИЈА НА СРПСКЕ ВЛАДИКЕ У САД?

ЧИЈА ЈЕ КАЗНЕНА ЕКСПЕДИЦИЈА НА СРПСКЕ ВЛАДИКЕ У САД?

by pera

Када је југословенски председник Јосип Броз Тито 1963. године посетио Сједињене Америчке Државе тамошњи Срби, предвођени епископом америчко канадским Дионисијем протестовали су улицама Њујорка и Вашингтона. Срби Америке окупили су се на улицама у знак протеста против аутократске владавине и гушења људских права од стране Брозовог режима у тадашњој Југославији. Одмазда је уследила брзо. Синод СПЦ, који је, у таквом ауторитарном систему био под контролом Брозовог режима, сменио је епископа Дионисија, а Срби Америке следећих тридесет година живели су у расколу са Црквом у матици. Има индиција да је раскол помогла и америчка тајна служба, која је из геополитичких разлога подржавала Брозов ауторитарни режим, иако је знала о каквом режиму је реч. Рану на телу Цркве 1992. године зацелио је верни народ и мудрост и доброта патријарха српског Павла. Кључну улогу у поновном уједињењу Цркве одиграо је умировљени епископ Атанасије (Јевтић), као и садашњи епископ новограчанички Лонгин. Црква се ујединила, али последице раскола на америчком континенту вуку се и до данас.
Двадесестосам година касније Црква у САД је опет на удару и многе чињенице неодољиво подсећају на време раскола из 1963. године. Данас у САД нема протеста против актуелног српског режима, али није тајна да Александар Вућић не ужива подршку ни америчких Срба ни СПЦ у Америци. Познато је да се на америчком континенту међу Србима не гледа благонаклоно на гушење слобода у Србији, а посебно се не гледа благонаклоно на идеју о разграничењу са јужном српском покрајином или признање самопроглашене независности Косова. Највећи прилози и материјална помоћ за Косово и Метохију годинама су долазили упрвао из епархија са америчког континента. Епископи западноамерички Максим и источноамерички Иринеј последњих година водили су активну борбу у америчким иснтитуцијама, практично проводећи политику Сабора СПЦ, који је више пута у својим саопштењима износио став о недељивости територије Србије. Амерички Срби тврде да су Максим и Иринеј (Добријевић) остварили веће домете у разговорима са предствницима америчке администрације од представника државе Србије. Живом издавачком делатношћу и бројним књигама од непроцењиве вредности епископ Максим ширио је истину о српском народу и његовом наслеђу, посебно на Косову и Метохији. Вредне монографије које је објављивао су обавезан садржај америчких библиотека, посебно оних у Конгресу и Сенату САД.
Вест да патријарх Иринеј крајем фебруара путује у САД, где би требало да буде одржан ванредни црквени сабор, упућени у црквене догађаје виде као понављање историје из 1963. године, у којој Синод, који је под великим утицајем државе, има намеру да сече главе владикама које нису по вољи режима у матици. Очи црквене јавности уперене су у Београдску патријаршију, у којој већ дуже време главну реч не води патријарх, већ епископ бачки Иринеј Буловић, за кога влада неподељено уверење да је spiritus movens сече епископа у САД. Нико не верује да за ту операцију Буловић није добио подршку и актуелног режима у Београду, јер за било какву радикалну интервенцију у Америци, патријарх, Синод и Сабор немају никакав конкретан црквени разлог, те се стога верује да је у целу причу политика дебело умешала прсте. Прича о Уставу СПЦ у Америци, који никада није усвојен, а који Синод тражи да се поништи, неодржива је . Актери хајке на српске владике у САД су лица са криминалном прошлошћу, осведочени клеветници али и два епископа, Митрофан и Кирило, који су , према информацијама верника из њихових епархија, решили да продају браћу за вечеру.
Да су у питању „виши“ разлози , када се говори о „амерчком црквеном питању“, говори и чињеница да је залагањем управо Иринеја Буловића западноамерички епископ Максим противзаконито истеран са Православно богословског фалултета, а као награду за прогон владике Максима Буловић је награђен од државе местом у Савету факултета , и то као представник државе. Симфонија државе и СПЦ, којом се хвале и једна и друга, показала се делотворном и на примеру „америчких епископа“. Од завршетка прошлог Сабора, на којем је председник Вучић, износио план о Косову кога нема, свађао се са неколицином епископа, што се не памти у историји СПЦ, ситуација у Цркви се усложњавала. Ни захтев трећине владика за ванредним Сабором није уродио полодом, а проблеми, укључујући и прогон Цркве у Црној Гори, гурали су се под тепих. Синод СПЦ, отео се контроли Сабора, под чијом контролом би морао да буде, али не и контроли владајуће партије у Србији. Никола Селаковић, генерални секретар председника Србије, кажу, чешће је у Патријаршији од бар трећине епископа. Медијска хајка на , Синоду и власти у Београду, неподобне владике, међу којима су и три епископа из САД, не посустаје. Актуелни патријарх Иринеј (Гавриловић) гази десету деценију и нема свест да се нашао у сред битке за свог наследника.
Ванредни црквени сабор у САД за Иринеја Буловића и Порфирија Перића прилика је да се измени гласачка структура у Сабору, јер тројица владика у САД нису „гласачко тело“ екипе Иринеја Буловића, коју је овај наследио од пензионисаног и контроверзног Василија Качавенде. Доласком нових, „подобних“ епиксопа на места Лонгина, Максима и Иринеја Добиријевића, отупила би се и оштрица отпора СПЦ против признања самопроглашеног Косова. Актери и начин на који је ни од чега направљен случај СПЦ у САД недвосмислено говори да ову операцију није могла извести само Црква, ма како способне оперативце имала. Зато нико не верује да проблематизовање ситуације у СПЦ у Америци има само потпис Иринеја Буловића.