Почетна Колумна ДРАГАН ШУТАНОВАЦ – Развојни пут једног ђилкоша!

ДРАГАН ШУТАНОВАЦ – Развојни пут једног ђилкоша!

by pera

Једна од основних одлика сељачине (да неко не помисли да се ради о сељацима који су часни и поштени људи, овде је реч о сељачинама) је да мрзи  своје порекло и крије га као змија ноге.

Ваљда из тог разлога  јунак наше приче Драган Шутановац крије да је из Прокупља.

Замислите сада  ви сте политичар који се залаже за улазак Србије у НАТО, или на пример да сте лобиста за независно Косово, а ви сте, пу, пу, далеко било, из Прокупља.

Не звучи то довољно јако. Нема ту снагу.

Ако си из Прокупља и имаш јасно зацртан циљ да постанеш познат, најпре мораш да се пробијеш из анонимности.

Наш јунак је имао увек што се каже  ону сељачку бистрину и памет. Сетио се он, онако кварно и сељачки, да би можда било најбоље да нађе неку добру мираџику. И то је урадио.

Ни мање  ни више него ћерку Мирослава Илића.

Ехеј.

Мирослав се мало бунио, пар пута је викнуо на ђерку “где нађе оног ђилкоша”, али како то обично буде све се брзо слегло. Чак је и певао на свадби. Шуле је ликовао. Одмах се винуо у звезде. Постао је познат. Више није био Шуле Коњ, како су га сви звали у родном месту. Сада је  био “зет Мирослава Илића”.

Пошто је већ стекао неко име и репутацију јер је постао зет,  као портир на капији ЈУЛ-а (Удружене југословенске левице) партије Мирјане Марковић, имао је доста времена за размишљање. Није желео да заврши живот као портир и то на послу који му је пронашао Мирослав, на инсистирање таште. Није он био крив јер су га израдили за лову када је са ортаком отворио кафић. И то за лову коју му је позајмио Мирослав. А ташта ко ташта, брине за ћерку. Зет не ради.

У свој тој агонији, Шуле Коњ  (пардон, зет Мирослава Илића) се сетио једне страшне идеје.

Одлучио је да се учлани у странку. И то не било коју. Него у демократску. Брже боље се учланио и ишао је на све или ништа.

Он није имао шта да изгуби.

Мало природним талентом за улизиштво, мало што је кваран, али Шуле је почео да излази по новинама. Не додуше зато што је он био битан, већ зато што је стајао иза функционера странке. Просто је имао природан таленат да се пробије и прогура до неког битног.

Нема мајчиног сина до којег Шуле није могао да стигне. А и ташта је била задовољна. Свима је показивала зета који је “изишо у новине”.

Тако је постао и кум Бориса Тадића. Знате како је то у Србији. Кумство се не одбија, па макар то био и Шуле Коњ (пардон, зет Мирослава Илића).

Мало по мало, Шуле је почео да стиже и до првог реда. А након пар година је успео и да каже нешто. Ташта више није била задовољна, него одушевљена.

Шуле Коњ (пардон, зет Мирослава Илића је убрзано напредовао. Често је седео и размишљао о свом завичају и колико год се трудио да га заборави, то никада није успео. Зато је увек носио беле чарапе уз црне паћотаре, баш као кад је изашао на први састанак са касирком из млечног ресторана  која му је била прва велика љубав. Маштао је о завичају и о зеленим пашњацима.

Зато је Шуле купио свој. Додуше на пашњак, него објекат, али о томе ћемо касније.

Шуле је грабио ка успеху. У души је и даље био сељачина, али волео је да остали мисле да је Београђанин.

Мало преко кума, мало преко таште, ни крив ни дужан Шуле је постао и Министар одбране.

Радио је што нико до тада није.

Постао је лобиста НАТО пакта. Да, да, оне војне алијансе која је бомбардовала Србију, али Боже мој.

И жена се сваки дан дере на њега, како је никакав мушкарац, па то није разлог да се разведе. Савијеш главу, прогуташ говно, помириш се.

Шта ћеш. Живот је то. Поготово ако се за лобирање добије и неки динар или долар.

Мало лобираш за НАТО, мало за независно Косово и после неког времена стварно више не размишљаш о томе…

Дође ти некако нормално. Као после затворског секса.

Шта те брига, битно је да те више нико не зове Шуле Коњ, а ни зет Мирослава Илића, барем не јавно, него се сада сви увлаче теби и зову те “министре”.

Шуле је министровао, али какав је опуштен по природи (воли попит, прднут и појест) није водио рачуна. Отварао је аферу за афером.

Време је пролазило, а афере су се множиле.

И одједном.

Демократска странка је пала са власти. Шулетова бела кошуља, залепила му се за леђа од нервозе.

Новинари су звали и распитивали се око пашњака којег је купио само да би га подсећао на завичај.

Додуше на пашњацима које је пријавио, изградио је зграду и имао стан од триста квадрата и није могао никако да објасни одакле му новац за све то.

Шуле тих дана није био нарочито весео. Мислио је да су га сви оставили и да му је живот окренуо леђа.

Али како то буде, ташта се увек ту нађе када је потребно.

Шапнула му је пар реченица и родила се идеја.

Шуле је постао сарадник ових нових напреднијих, који су дошли на власт. За час се договорио. И то не само да га нико не дира због пашњака, него је добијао и месечно апанажу од 20 000 евра.

Они њега не дирају, а он само треба да уништи странку у којој је по слому лично он постао председник.

Требао је да је сведе на пет одсто гласова. Чисто да прођу цензус, а онда да уђу у Владу. Лично се шуле договорио са Вучићем.

Али се Шуле мало више занео. Свео је на два одсто гласова на изборима и практично је угасио.

Преостало чланство га је метлом отерало. Баш као и његовог бившег колегу Живковића.

Али Шуле, више није био онај стари Шуле. Није га било брига што је постао битан као Јелена Милић, односно небитан.

Некако се носио што би рекли у народу.

Осећао се сигурно, јако…

Отворио је и твитер налог. Нема теме на коју није имао одговор и није пропустио ни једну прилику да каже своје мишљење.

Наравно на друштвеним мрежама.

Кући је ситуација била доста другачија.

Недељни ручкови су били увек исти.  Увек је био крив за нешто.

А и Мирослав ко Мирослав, таман кад седну да једу, он намигне ћерки и каже “де` нађе овог ђилкоша” и сви се зацену од смеха за столом.

Наравно сви осим таште.

Иван Ивановић