Почетна Колумна PORODICA VUCIC I MAFIJASKE VEZE!

PORODICA VUCIC I MAFIJASKE VEZE!

by pera

Slobodan Georgiev

ŠTA SU DEŠAVALO SA SLUČAJEVIMA ORGANIZOVANOG KRIMINALA DOK JE TRAJALO VANREDNO STANJE? DA LI OVA “NOVA NORMALNOST” DONOSI NEŠTO NOVO ILI SE ZEMLJA ZAKOPAVA U STARU I NERAZMRSIVU PRIČU O NEPRESTANOJ POVEZANOSTI PODZEMLJA I DRŽAVNOG SISTEMA? VUČIĆ, OČITO, NE HAJE MNOGO ZA BORBU PROTIV PRAVE MAFIJE: NEMA NIJEDNOG VELIKOG SLUČAJA OBRAČUNA SA NEKOM MAFIJAŠKOM ORGANIZACIJOM, NITI JE IŠTA OD ONOGA ŠTO SE U MEDIJIMA VAN KONTROLE REŽIMA POJAVLJIVALO O KORUPCIJI VLASTI DOSPELO DO SUDA

U Srbiji je, izgleda, najlakše izreći najtežu osudu. U nedostatku velikih sudskih postupaka koji bi trebalo da budu način obračuna države sa mafijama svih vrsta, osude stižu na razne adrese sa svih strana, stvarajući atmosferu u kojoj je svako kriv, svako prljav i svako korumpiran.

Nametnuta priča o kriminalnoj prirodi vlasti koja je upravljala Srbijom od 2000. i pretvorena u predizborno oruđe u rukama preobučenih radikala iz 2012, pretvorila se u malj kojim se udara svako ko ima drugačije mišljenje ili ne pristaje na ono što mu režim nudi. Tako je u zemlji stvorena podela na poštene, a to su oni koji su na vlasti ili uz nju, i na lopove i kriminalce, što će reći na sve oponente aktuelnog režima. Prvi držeći svu moć predstavljaju se kao dobri, dok se politička i društvena margina stavlja u red kriminalaca koji još uvek izbegavaju mač pravde samo zato što je i sama pravda deo kriminala.

S druge strane, ono što nije vlast i uz vlast, ponekad odlazi u krajnost i pokušava da nadjača i nadgovori režim vičući da su kriminalci zapravo na vlasti i da je to jedan klan koji silom i mačem upravlja Srbijom pljačkajući sve njene resurse. U toj surovoj utakmici, gde je Srpska napredna stranka nametnula jezik i pravila, više se ništa ne zna i ni u šta se ne može biti siguran.

Osobe sa kriminalnim dosijeima sa visokim funkcionerima SNS-a

Međutim, repovi koji su se pojavili tokom skoro osam godina vlasti Aleksandra Vučića i njegovih partnera, ostaju za sva vremena. I njemu samom teško je da objasni zbog čega nema nijednog velikog slučaja obračuna sa nekom mafijaškom organizacijom i zašto na sudu nema ama baš ničega od onoga što se u medijima van kontrole režima pojavljivalo o korupciji vlasti.

To beleže i sve važne organizacije širom sveta, a poslednji takav izveštaj je onaj Fridom hausa: Srbija nije više demokratska država, njene institucije delimično funkcionišu, borba protiv korupcije i kriminala je deklarativna. Ovaj izveštaj, za države u razvoju važniji možda od i Duing biznis liste Svetske banke, poklapa se sa ukidanjem vanrednog stanja i pojačanim nasiljem na ulicama Beograda.

Uz to, beogradska sekcija OCCRP (Organizacija za borbu protiv kriminala i korupcije) objavila je na portalu Krik.rs dosije o dva velika crnogorska mafijaška klana u kome se sumarno prikazuje crna serija ubistava proteklih godina – mnoga i u Srbiji – ali se i Danilo Vučić, sin Aleksandra Vučića, dovodi u vezu sa pripadnicima jednog od klanova.

Danilo Vucic, Aca Vidojevic-Rosavi i nepoznata osoba.
foto:Instagram

“Dosije Klanovi” objedinjuje na jednom mestu sve što smo do sada čitali o delovanju Kavačkog i Škaljarskog klana i daje municiju čaršiji da raspreda o tome ko je novinarima dostavio izveštaj napravljen u BIA (jer se skoro sve referiše na neki izveštaj srpske tajne službe), te zašto se u danima kada deo javnosti raspravlja o tome da li je pređena crvena linija napada na Dragana Đilasa i njegovu familiju, lopta vraća na teren porodice Vučić i napada na Danila, najstarije dete predsednika Srbije.

Pored toga, poslednjih desetak dana u Beogradu se dogodilo nekoliko žestokih obračuna navijača, što u danima kada nema fudbala i drugih sportova pokazuje da oni odavno nemaju nikakve veze sa sportom već da su instrument u rukama vlasti ili mafije. Kako dani i nedelje budu odmicali, a situacija se koliko-toliko normalizovala, Srbija će se sigurno vratiti u pretkorona stanje. Tada će se tražiti odgovori na mnoga pitanja. Na primer, na koji način su povezane država i mafija, može li Srbija uopšte da se izbori sa organizovanim kriminalom, ko ga sve čini i ko je odgovoran za ubistva koja su proteklih godina ozbiljno uznemirila srpsku javnost kao što su ubistvo Olivera Ivanovića i advokata Miše Ognjanovića.

KRIKŠTA KOGA BOLI?

Da novinari portala Krik nisu objavili dosad nepoznatu fotografiju na kojoj je Danilo Vučić, malo ko bi reagovao na njihov opširan tekst o aktivnostima i osobinama ponašanja dva velika bokokotorska klana. Novinari su se bavili onim što rade već deset godina unazad, od pada pljevaljskog klana braće Šarić: prate aktivnosti organizovanih kriminalnih grupa na prostoru Zapadnog Balkana i šire, pa im je bilo u opisu posla da ispričaju i sveobuhvatan prikaz o Škaljarcima i Kavčanima.

Dosije o trgovcima drogom iz Crne Gore začinjen je u delu koji se bavi njihovim već poznatim uticajem u Srbiji: narko-kartel se delimično oslanja na usluge lokalnih bandi / navijačkih grupa kojima tribina i “ljubav prema klubu” služe da zamaskiraju svoj pravi opis posla.

Od 2016. naovamo i nerešene likvidacije Aleksandra Stankovića – Saleta Mutavog ispred teretane na Vračaru u Beogradu, traje neizvesnost oko stepena i oblika upletenosti različitih navijačkih grupa u poslove organizovanog kriminala i specifično klanova iz MZ Škaljari i MZ Kavač u gradu Kotoru, Crna Gora.

Analiza koju je predstavio Krik, uz gomilu neverovatnih detalja koji bi sutra bili korisni za tvorce neke balkanske verzije Narkosa ili Porodice Soprano, i koja je zapravo jedna od najvećih nezavisnih pohvala za srpsku tajnu službu (većina referenci iz dosijea je pokupljena iz izveštaja BIA), upotpunjena je onim čime se BIA nije bavila na tako “transparentan način”: slučajem likvidacije Saleta Mutavog te odnosa koje ima Danilo Vučić sa ljudima koji se u policijskim knjigama o kriminalu vode kao pripadnici nekog narko-kartela.

Kada je reč o ulozi Saleta Mutavog, ta je stvar manje-više jasna: on je još od 2013. imao specijalni zadatak da uspostavi kontrolu među navijačima Partizana i to je uspeo sa svojom grupom Janjičari uz nasilništvo i brutalne metode obračuna sa onima na tribini koji nisu želeli da slušaju.

Kada je reč o drugoj temi, mestu Danila Vučića, tu treba biti oprezan: ono što pokazuje tekst Krika, odnosno fotografije, to je da je on često u društvu ljudi sa kriminalnim zaleđem. Fotografija objavljena u tekstu koji “Vreme” ovde donosi “skinuta” je sa Instagrama i beleži jedan trenutak sa neke zabave na kojoj je Danilo Vučić učestvovao. O njegovim vezama sa navijačima zna se odranije i o tome je govorio i Aleksandar Vučić u jednom od svojih gostovanja na TV Pinku. On je sam potvrdio da je Danilo 2014. godine kao tinejdžer bio sa grupom navijača FK Rada kada su hteli da prekinu Paradu ponosa.

Danilo je, očevidno, od svojih tinejdžerskih dana radio ono što je radio njegov otac i što je mogao da čuje i od njega lično i na televizijama, ali i od strica, babe i dede: navijači, tribina, utakmice i ponekad nasilje, što je folklor navijačkih i huliganskih grupa. Fotografije sa Svetskog prvenstva u Rusiji, fotografija sa proslave Dana Srpske ove zime u Banja Luci i ove fotografije iz nekog provoda, pokazuju da su mu neki od tih huligana drugari, što ne mora da znači da je i on sam deo tog i takvog “sveta”. Problem je zaista u tome što se on, sin predsednika Republike, pojavljuje u takvom društvu. Ako bi Vučić, koji se inače izjašnjava o svemu, to objasnio, verovatno bi zapušio svima usta i pokazao da njegov sin zaista ne učestvuje ni u kakvim poslovima koji imaju veze sa kriminalom.

O tome čime se Danilo bavi govorio je u nedelju 10. maja 2020. godine Željko Mitrović na svom TV Pinku kada je rekao da je on somalije, radi u vinariji i da on često svrati do njega. Van te priče, još jedan medijski radnik pominjao je Danila – urednik “Srpskog telegrafa” Milan Lažević. On je u jednom od televizijskih gostovanja rekao da je Danilo imao probleme sa alkoholom, ali da je to sada iza njega. Razume se da je Danilo došao u centar pažnje i tokom epidemije kada se saznalo da je pozitivan na virus korona.

Postavilo se pitanje da li je objavljivanje ovakvog sadržaja o sinu predsednika Republike u okviru teksta o narko-klanovima kriminalizacija tog mladića ili jeftin napad na Vučića? Tabloidi su jedva dočekali da krenu sa napadima na Krik i urednika Stevana Dojčinovića (jednog od najnagrađivanijih srpskih novinara) stavljajući sve u kontekst političke borbe i jadne upotrebe dece u političkim aktivnostima. Danilo je nesumnjivo dete predsednika SNS-a, ali i odrastao čovek u godinama kada je njegov otac već bio dobrano zagazio u politiku. Takođe je i istina da se “njegov slučaj” instrumentalizuje u nedostatku jačih dokaza za direktnu vezu ovog režima i mafije.

Moguće je pre zamisliti Vučića kako pokušava da sa sinom reši tu njegovu situaciju i da ga “odvoji” od njegovog starog društva, nego da ga podržava da ide i preprodaje drogu i bude deo klana koji ubija i ovde i po regiji i po svetu.

foto: minrzs.gov.rs“PLANTAŽER”: P. Koluvija sa A. Vulinom u Jovanjici

KOSOVSKI CIKLUS

I dok taj slučaj polako bledi u javnosti okupiranoj novim i novim senzacijama na političkoj sceni Srbije, život se “vraća” u normalu, a sa njom i stara pitanja o nekim nerasvetljenim ubistvima sa snažnim odjekom u javnosti.

Na stranu kriminalni obračuni, ubistva članova jednog, drugog ili trećeg klana, navijačke potere po Beogradu u kojima se obračunavaju oni koji su “priznali vlast Vučića” sa onima “koji se dokazuju da su još veći podanici”, u kojima se šalju plaćene ubice da usred dana u centru Vračara, elitne beogradske opštine, jure zaostale članove nekog klana. Pitanja ubistva Olivera Ivanovića i Miše Ognjanovića, poznatog beogradskog advokata, kao i pitanje krivičnog gonjenja Aleksandra Obradovića, uzbunjivača iz valjevskog Krušika, te suđenje predsedniku opštine Grocka i funkcioneru SNS-a koji je organizovao paljenje kuće novinara Milana Jovanovića i dalje ostaju nezavršena.

Pored toga, “slučaj Jovanjica” trebalo bi da dobije na zamahu s obzirom da je prvoosumnjičeni za uzgajanje tona marihuane na plantaži pored Stare Pazove Predrag Koluvija proveo mesece u istražnom zatvoru.

foto: vesna lalićVELIKI KOORDINATOR: Zvonko Veselinović

Kada je reč o ubistvu Olivera Ivanovića u januaru 2018. godine, ono i dalje stoji za vratom režima u Beogradu jer je jedan od ljudi za kojim traga Priština Milan Radoičić, saradnik Zvonka Veselinovića, jednog od najvećih graditelja puteva u Srbiji. Vlast u Beogradu više puta je ponovila da joj ne pada na pamet da “izruči” Radoičića, i on se pojavljivao na više sastanaka koje su “kosovski Srbi” imali u Beogradu sa Vučićem.

Može da se učini, kao i u bilo kom drugom pravosudnom slučaju, da postoje dve istine: da Radoičić nema veze sa ubistvom, mada je u optužnici kosovskog tužilaštva označen kao jedan od vođa kriminalne grupe. On je i dalje za Beograd važan igrač i čovek koji “pomaže” da se na severu Kosova održi uticaj Vučićevog režima, a sa druge strane, čovek upleten u velike kriminalne poslove i potreban je da bi osigurao ono što zajedno rade kriminalci i sa albanske i sa srpske strane Prokletija.

Radoičić je s vremenom postao politička figura, ali bi to lako moglo da preraste u Vučićevu političku kartu kada bude na red došlo da se “uradi nešto oko Kosova”. Reč je o onome što svi veruju da je zadatak svake vlade u Beogradu i Prištini, a to je međusobno priznanje. Ako dođe do toga da Srbija bude želela ili morala da pokaže dobru volju, lako je moguće da se Milan Radoičić nađe u pritvoru u Prištini.

Ovo se sigurno neće dogoditi njegovom zemljaku Zoranu Milojeviću Zelji, jednom od lidera MTS-a na Kosovu i povereniku SNS-a za Istočnu Srbiju, te “skrivenom investitoru” u slučaju divlje gradnje na Pančićevom vrhu na Kopaoniku. On je deo sistema “unutar Srbije”, ima važno mesto u naprednjačkoj hijerarhiji, a koordinatorsko mesto mu daje mogućnost upravljanja celim regionom i veću vlast od predsednika opština i gradonačelnika. Ovaj Kosovski ciklus se ovde ne završava: on ima svoje krake u Kraljevu i okolini. Ovaj deo Srbije je proteklih godina postao eldorado za pojedine korumpirane policajce, bezbednjake i čiste mafijaše – narko-trgovce. Svi od njih imaju neku vezu sa nekom strujom na Kosovu.

I dok ministar policije dr Nebojša Stefanović brine da li će ostati deo tima ili je otkaz za njega već potpisan, unutarstranačke frakcije zauzimaju mesto pred odlučujuće izbore. Već se delegiraju funkcije i puštaju abrovi po čaršiji: vođa tima koordinatora Darko Glišić sa Uba trebalo bi da ide za šefa BIA, a Bratislav Gašić na moćnu poslovnu poziciju direktora Koridora Srbija. U krizi je isplivao vojvođanski kadar Zoran Gojković; čini se da je danas značajniji i uticajniji od Miloša Vučevića i Igora Mirovića, te potencijalno viđen za mnogo višu poziciju od sadašnje – sekretara za zdravstvo AP Vojvodina.

ČEMU SVE TO

Sve ove transformacije i nova moguća podela karata prave se pod osećanjem da stranka na vlasti ima sigurnu poziciju koju stranci nazivaju “zarobljena država” i da je samo pitanje ko će se vrhovnom vođi više dopasti. Ipak, nakon osmogodišnjeg vladanja naprednjaka videće se da li i dalje mogu pripisivati sve loše onima od pre.

Izvesno je nešto drugo: za period dominantne vlasti Borisa Tadića nije moguće da je bilo kolaboracija sa ubicama, huliganima i mafijom bilo koje vrste. Tadićev kabinet je “preuzeo” kontrolu 2008. godine hapšenjem i izručivanjem Radovana Karadžića, osvedočenog ratnog zločinca. Takođe je svoju privrženost borbi protiv kriminala potvrdio akcijom Balkanski ratnik iz 2009. te obračunom sa moćnim klanom Šarić godine 2010. Godinu dana nakon toga izručen je Ratko Mladić, u svetskoj javnosti označen kao jedan od najvećih zločinaca nakon Drugog svetskog rata.

Ovakav hrabar pristup u borbi protiv kriminalaca nije doneo nikakve političke poene: vlast je 2012. godine izgubljena zbog priče protivnika da su zapravo Boris Tadić i njegovi politički saborci pravi kriminalci i lopovi svetskih razmera. Mada je ova vlast zapravo pala na Kosovu (a tužilaštvo je u vreme Borisa Tadića hapsilo braću Veselinović i Radoičića), priča o unutrašnjoj krađi i lopovima sa vlasti prevladala je u biračkom telu.

Čini se da je Vučić, između ostalog, naučio i tu lekciju, pa ne haje mnogo za borbu protiv prave mafije. Njega ponekad uzbude ocene sa strane koje kažu da ima kriminala, da država ne radi dovoljno, da se sa korupcijom ne obračunava nikada… Ali, ta ga zabrinutost, vidi se, brzo prođe i on nastavlja da sklapa tajne i polujavne sporazume sa ljudima koji su daleko od “čistih pred zakonom”.

Njegova je procena zasad očito tačna: niko ne može u ono malo preteklih nezavisnih medija da objavi nešto što on u svim drugim medijima ne može da demantuje i okrene na svoju vodenicu. To mu zasad apsolutno polazi za rukom, a druga strana javnosti, ona koju plaše ljudi pod fantomkama i sa heklerima, može samo da konstatuje, beleži i proba da sačuva živu glavu.

Vreme