Почетна Колумна Apologija opozicije

Apologija opozicije

by pera

Koliko ste puta čuli (ili izgovorili) mantru „opoziciju neće narod“? Možda ređe nego nekoliko sveprisutnih kao što su „opozicija nema program“, „opozicija mora da krene od vrata do vrata“, „opozicija je istrošena, trebaju nam novi ljudi“. I sve to začinjeno sa jednim relativizatorskim „opozicija nije alternativa ovoj vlasti“. Međutim, od svih pomenutih mantri koje baštini režim Aleksandra Vučića, a koje se veoma dobro primaju među građanima uključujuči i među protivnicima režima, najuvredljiviji i najsramotniji jeste diskvalifikacija opozicije kao slabe. U ovom tesktu, u kojem ću braniti opoziciju kao što često radim otkad je kriminalna hobotnica koja vlada zemljom prešla sve crvene linije, želim da razobličim svaku od gore navedenih mantri, počevši od ove najtužnije koja je istovremeno i nacionalna katastrofa na duži rok.

Slaba opozicija

Pored toga što razdvaja ljude od ostalih životinja, jezik je najmoćnije oružje i oruđe koje čovek poseduje. Na primer, fascinantno je kako jedna činjenica, kao što je nemoć opozicije, može da zvuči potpuno drugačije u zavisnosti ko tu činjenicu imenuje i koju posledicu želi da proizvede.

Na primer, kada sam napisao „nemoć opozicije“ želeo sam da zamislite opoziciju, i samo opoziciju, istrgnutu iz konteksta, kako stoji bespomoćna, impotentna. Šta nam ta slika govori? Da je opozicija loša, manje vredna, zasluženo na dnu. To je, ujedno, i kontekst koji se proizvodi narativom o slaboj opoziciji.

Kontekst je keva, to svi dobro znamo. Da bih razbio te mitove o opoziciji, koristiću se pre svega kontekstom i jezikom. Hajde da vidimo stvarni kontekst nemoćne opozicije.

Najbolju metaforu realnog konteksta u kojem se nalazi opozicija daje moj brat koga ću ovog puta imenovati kao Kenedi (jer ne voli da se eksponira), kada je rekao da je opozicija isprebijani lik koji leži na betonu dok ga petorica i dalje gaze i šutiraju. Da li je taj lik nemoćan? Jeste, naravno. Ali nije loš, nije manje vredan, niti je zasluženo na dnu. Imao je nesreću da su petorica manijaka rešila da se iživljavaju nad njim. U tom kontekstu, niko ni ne pomišlja da omalovažava onog koji leži na zemlji, niti ga otpisuje zbog njegove nesposobnosti ili manje vrednosti. To je glavna razlika u narativu i kontekstu – krivica se knjiži opoziciji u primeru 1 – nemoć opozicije, dok se u primeru 2 – petorica šutiraju jednog – krivica knjiži režimu.

Režim već osam godina veoma efikasno radi na tome da uništi i ugazi opoziciju. Aktivisti opozicije, članovi njihovih porodica i drugi ljudi i kompanije povezane sa njima doživljavaju fizičko, mentalno i ekonomsko nasilje već godinama. Režim zaista temeljno radi na tome da uništi svako dostojanstvo onima koji su u opoziciji. Posledica toga je veliki broj ljudi koji su, prosto, odustali. Ozbiljan broj njih je prešao na „tamnu stranu“, ali je najveći broj odustao. Preteško je izdržati tu torturu. Neki vodeći ljudi opozicije su preživeli toliko burtalnu režimsku kampanju da su im životi (i životi njihoivh porodica) nepovratno okrnjeni, sa dalekosežnim posledicama. U tom smislu, teško je licemerje kada se za opoziciju kaže da je „slaba“, isto kao što biste za lika koji leži na zemlji dok ga petorica šutiraju rekli samo da je „slab“. Mislim ne biste, jel da?

Zaista me ne interesuju motivi i interesi opozicionara za to što rade, jer su oni retki koji se usuđuju da ugroze svoj život (i život svojih bližnjih) da bi se borili protiv hobotnice.

Da se vratim na jezik i na posledice. Dakle kakve posledice žele da izazovu ključni prenosioci poruke o opoziciji kao „slaboj“?

Prvo, SNS nesumnjivo želi da pokaže da ljudi nemaju za koga da glasaju osim za njih. Ovo je odlična taktika sa aspekta političke koristi. Oni čak ne pokušavaju da smanje bunar antirežimskih glasova, već konstantno rade na tome da niko sa tog bunara ne pije, tj da opozicija minimalno zahvata. To je bukvalno jedini modus operandi političkog krila režimske hobotnice. Doduše, i kriminalno-nasilno krilo je tu ponekad da potpomogne. Kada Vučić skoro svakodnevno meri podršku, on ne meri sebe, SNS ili opoziciju – on meri uspešnost brutalne kampanje protiv opozicije. Dakle on ne meri podršku, on kvantifikuje rezultate svoje zlotvorne akcije prema opoziciji. SNS želi da održi slab izbor za antirežimske glasače, i uopšte ne žive u iluziji da će ih preokrenuti na svoju stranu. Vučić temeljno radi na podeli Srbije, i obraća se samo svojoj grupi, pravi visoke zidove među ljudima jer u tome najbolje pliva. Ne interesuje ga rizik povećanja mogućnosti nasilja, jer je tu jači od ostalih. Zapamtite, petorica koja biju onoga na podu nemaju razloga da se plaše gneva ovog što leži – dok god on leži.

I drugo, tu su protivnici režima koji sebi prave apologiju ne shvatajući da podležu toj grešci mentaliteta i podaničkog karaktera. Naime, njihova suštinska podložnost „moćnijem“ budi određenu odbojnost i rezignaciju prema opoziciji (koja je na zemlji dok je petorica tuku), pa olakšavaju sebi tako što opoziciju nazivaju „slabom“ i „nemoćnom“, opet frejmujući kadar na samu opoziciju, bez da pokušaju da je stave u realan kontekst.

Verbalno gaženje opozicije je indikator istog podaničkog mentaliteta koji drži na vlasti autokrate kao što je Vučić. Ako potcenjujete i ako se smejete onima koji ga podržavaju, obožavaju i uzdižu u nebesa, setite se da i gaženje slabih i podsmevanje poraženim dolazi iz istog izvora. Taj izvor se zove obožavanje moći, i posebno je izražen u autokratskim kulturama. Onom koji pokazuje moć i potenciju se knjiži mnogo veća sposobnost i umešnost nego što je zaista ima, dok se onom koji pokazuje slabost, ili koji je oslabljen, uvek kritikuju potezi sa mnogo više skepse i predrasuda.

Program

Počeo bih ovaj deo sa jednom činjenicom – svi relevantni politički akteri imaju program. Pa čak i nerelevantni. Ovo je regulisano čak i zakonom o političkim strankama. Naravno, kada se širi ta zlonamerna mantra da opozicija nema program cilj je da se ospori kvalitet i privlačnost njihovih programa. Međutim, tu ne leži licemerje – licemerje je u naglašavanju toga usled nepoznavanja istih dok se ignoriše činjenica da su, pod jedan – programi potpuno nedostupni široj javnosti usled brutalne medijske kontrole i cenzure opozicije, i pod dva -programi potpuno nebitni za srpske birače.

Kvalitet stranačkih programa u Srbiji je druga stvar, i on je zaista katastrofa, po mom mišljenju. No, ova činjenica ne proizvodi posledice po političke procese u zemlji, jer se stranke ne vode svojim programima u političkoj kompeticiji, već idejama lidera i donekle idejama vezanim aa ključna politička pitanja u zemlji. Ovo je pogotovo vidljivo kada dođu na vlast, jer često rade potpuno suprotno od onoga što im piše u programima (najočigledniji primeri SNS i Kosovo, ili SPS i Zakon o radu, itd.). Nisu stranke krive za ovo.

Jednostavno, srpski birači ne glasaju na osnovu programa već, pre svega, za vođe i na osnovu percepcije o rezultatima, senzibilitetu, i idejama o ključnim političkim pitanjima u tom trenutku. Dakle kada SNS glasač izađe na izbore ovog juna, on neće gledati program SNS i pratiti ispunjenost istog, on čak i nema pojma šta tamo piše, on će pre svega glasati za Vučića, njegovu moć, njegova rukovanja sa Sijem, Putinom ili Merkel, autoput, sto evra, i „kako je on rekao onim Albancima dole pa ga se plaše sada“. Pričam o glasačima koji nisu kupljeni ili ucenjeni, naravno. Kada glasač opozicije izađe na neke sledeće izbore, on neće glasati za program opozicije već glasa što mu je dojadilo da ga jaše hobotnica i hoće samo da vidi leđa Vučiću i SNS. Jednostavno je, srpski birači su većinski politički nepismeni, i čak i kada bi čitali program, a nikada ga ne čitaju jer ih ne interesuje, njima se ne bi činio previše različitim od programa neke druge stranke.

Dakle, ta otuđenost stranke od svojih programa je uzrokovana nezainteresovanošću građana za stranačke programe. Da podvučem – licemerje ne leži ovde, već u korišćenju ove činjenice da se ospori opozicija po principu „drš’te lopova“, dok se ujedno opozicija onemogućava da bilo kakvu politiku kandiduje u javnosti.

Zato, neka onaj koji na osnovu programa glasa za režim baci prvi kamen.

Neka onaj koji razume šta je stranački program SNS ili SPS baci drugi kamen.

Naka onaj koji je jednom otišao na sajt SNS ili SPS da pročita njihov program baci treći kamen.

Novi ljudi

Ova mantra nije usmerena samo na opoziciju, već postoji u našoj javnosti kao neki lament nad lošom sudbinom građana Srbije kojima upravljaju isti loši političari decenijama. Stalno se traže novi ljudi, i to se naravno posebno ističe kada je opozicija u pitanju. Opet, licemerje, jer su, pod jedan, i na vlasti isti ljudi, i pod dva, u opoziciji ima mnogo novih ljudi jer je i priroda učinila svoje, pored toga što su neki poraženi ipak otišli u civile.

Šta je, dakle, problem kod teze da su opoziciji potrebni novi ljudi? Pored gore navedenog licemerja, veliki problem je to što se namerno zanemaruje da se svaki opozicionar koji i malo odskoči brutalno satanizuje i uništava kroz režimske (dakle skoro sve) medije. Ovo nema veze sa tim da li pojedinac ima „putera na glavi“ ili ne, jer ako je odgovor ne izmisliće neku najgnusniju laž i dovoditi kredibilitet tog pojednica do banalnosti.

Ovo vodi najvažnijoj poenti: ljudi zbog toga neće u opozicionu politiku! Koliko god bili kivni na režim, koliko god bili besni, oni se veoma teško odlučuju da uđu u opoziciono delovanje jer tako rizikuju svoje živote u smislu svog dostojanstva, dostojanstva svoje porodice, svoje zaposlenje, svoju firmu, ili čak dostojanstvo i ekonomiju svojih prijatelja. Hobotnica nemilosrdno gazi opozicionare, pogotovo na lokalu van Beograda, što je jedan od glavnih razloga zašto nema previše opozicije van Beograda, pogotovo u ruralnim sredinama. Ljudi, jednostavno, ne žele da preuzimaju toliko rizika u ovoj borbi. Zato je gnusno kada se ljudi žale na „stara lica“ u opoziciji, kao da oni brane novim licima da dođu na vodeće pozicije u opozicionoj borbi, a ne da je njihova pasivnost direktna posledica gebelsovske kampanje režima koja koristi i državne resurse da oduzme svako dostojanstvo opozicionarima.

Današnja opozicija je jedini deo političke realnosti u Srbiji koji je u poslednjih 15 godina iznedrio nove stranke i pokrete, kao što su DJB, PSG, Dveri, Ne davimo Beograd, Lokalni front, i nove lidere – Boško Obradović, Zoran Lutovac, Sergej Trifunović, Saša Janković, Saša Radulović, Dobrica Veselinović, Predrag Voštinić, itd. Nevezano šta mislimo o svakoj od tih organizacija i svakom od tih lidera.

I na kraju, nije tačno da birači otvorenih ruku čekaju nove ljude, jer kao prvo ne vole neprepoznatljive ljude, kao drugo već decenijama glasaju za iste.

Alternativa

Posebno se nakostrešim kada čujem ili pročitam da opozicija nije alternativa. Iako je najčešće podmetačina režima i režimskih pudlica, i kod dobronamernih je to na toliko nivoa pokvaren argument, da moram da uđem u svaki nivo te pokvarenosti.

Prvo, ako pričamo o odnosu političkih snaga, svakom razumnom čoveku je jasno da je odnos neuporediv, iz razloga koje sam gore naveo. Dakle ako govorimo o snazi, to je kao da gledate kako petorica šutiraju čoveka na ulici i konstantujete da njegova snaga nije alternativa za snagu ove petorice. Besramno je, jer to uopšte nije takmičenje već prosto gaženje. Dakle naravno da politička snaga nije alternativa ovom režimu koji ima sve poluge sile, legalne i nelegalne, i ne ustručava se da upotrebi sve protiv opozicije.

Ako, ipak, govorite da politike čine alternativu, onda je to još jedan težak spin. Kao što sam gore objasnio, programi su najnebitnija stvar srpske politike, pogotovo u glavnim strankama koje se bore i dolaze na vlast. Kako god se zvali i koju god ideologiju formalno imali. Drugo, čak i formalna razlika u programima ne znači da je to alternativa vlasti potrebna za promenu vlasti. Kao što smo bili svedoci, radikali su 12 godina bili ozbiljna alternativa vlasti u tom smislu, svakoj vlasti. I kada su došli na vlast? Onda kada su promenili program i počeli da nude isto što nudi i vlast, samo sa prednošću onoga ko nije na vlasti i koji nije uzdrman aferama. Svi ovi domaći dušebrižnici koje danas možete čuti kako je problem opozicije to što ne nudi alternativu ovoj vlasti su isti oni koji su godinama uzdizali u nebesa odluku radikala da presvuku odelo i obuku ono koje su nosile demokrate kao ključnu za njihov dolazak na vlast. I danas ih obožavaju, Boris Tadić se hvali na sav glas da ih je privukao na svoju stranu, itd. Dakle imamo radikalno drugačiji primer – upravo je to što su ponudili istu politiku radikale dovelo na vlast. Zato je ovaj deo priče bulšit.

Ako je, na kraju, o ljudima, i o tome sam pisao gore. Građani Srbije neće nove ljude, samo se lažemo godinama. Decenijama biraju iste. Nemojte mi reći da su birači 2012. birali nove ljude?! SPS od 1945. godine nije bio na vlasti samo od 2001 – 2004. godine. I nakon svega čujemo tu bljutavu osudu da su stari ljudi u opoziciji, koja pritom ima najveći rezervoar novih ljudi, i da je to problem. Besmisleno, uvredljivo za inteligenciju.

Vrata do vrata

Zašto opozicija ne krene od vrata do vrata? pitaju se mnogi dušebrižnici. Ni slučajno ne potcenjujem važnost ove aktivnosti za političke aktere, ali da li je zaista moguće da ljudi ne vide u kakvoj državi žive, i šta znači ići od vrata do vrata? Prvo, za to su potrebni resursi i ljudi. S obzirom da smo zaključili da je opozicija uništena, tu se završava priča o resurisima. Priču o ljudima smo isto zaključili, ljudi se boje da se izlažu javnosti, pogotovo svojoj lokalnoj kao opozicionari. Velika većina opoziconih stranaka nema nikakvo prisustvo van Beograda, pa čak ni u svim delovima Beograda, ne zato što su nesposobni da naprave organizaciju već zato što je izazov napraviti lokalne odbore postao bliži pravljenju pokreta otpora na okupiranoj teritoriji. Čak i kada se obe ove ključne prepreke pređu, ljudi su toliko zadojeni netrpeljivošću protiv opozicije koja im se servira za doručak ručak i večeru preko režimskih medija, da sam odlazak među ljude predstavlja određenu vrstu rizika i ozbiljne neprijatnosti. Da ne pominjem one delove gde opozicija može biti iole značajna pretnja režimu pa se uvek angažuju batinaški odredi da obeshrabe opozicione aktiviste da idu po selima i gradovima i promovišu antirežimske poruke.

Neće je narod

Završio bih tekst savršenim zaključkom koji izvire iz istog naratava koji kritikujem u ovom tekstu – Opoziciju neće narod. U toj rečenici je sažeto svo licemerje i zluradost ovog narativa o „lošoj opoziciji“ koja je, ili neprijatelj za režimske birače, ili krivac za to što je režim na vlasti za one dušebrižnike koji bi voleli da Vučić siđe sa vlasti ali im je ipak draži od opozicije, pa se ustručavaju da to kažu i prevale preko svoje kognitivne disonance da se Vučić na njihovoj skali dragosti kotira više od alternative.

„Opoziciju neće narod“ kao posledica svega gore navedenog, kao lament nad srpskom demokratijom, kao najava decenijske autokratije ili, čak, diktature. „Opoziciju neće narod“ je najveća pretnja slobodi Srbije u ovom veku.

Izvor: dusanljmilenkovic.rs