Почетна Колумна Како ме тата учи да пливам

Како ме тата учи да пливам

by pera

Сећам се, још као беба, тата и мама су ме окретали потрбушке и показивали ми у кади како да машем рукицама и ножицама, бодрећи ме – млати сине, млати што јаче, јер што више млатиш то ћеш дуже остати на површини. После ми је тата испричао да је он када се родио, чим је изашао из инкубатора са кило и нешто, ваљда шесто, или седамсто, није важно, одмах кренуо да млати по окружењу. После му је то прешло у хоби, па је наставио да млати празну сламу, све до данас. Млатио би он и више од тога, све оне који га нервирају, али не може да се замара са једним, или двојицом, а њих петорица никако да му изађу на мегдан, бојкотују га.
Пет, то је татина магична цифра, која га прати кроз цели живот, замало па до пет милиона. Прво је у школи имао све петице, па потом и на факултету, али му је онда један добри чика, неки значајни правник који је десетке вадио као зарђалим кашикама, рекао да петице нису добре на факултету, па је онда мој тата, онако, помало са Пала, помало из Брајтона, помало из разних библиотека, јер он много воли библиотеке, по двадесет пута читао једну исту књигу, да би је добро запамтио. Мислио сам да се двадесет читања зове бубање, то је оно кад ти не улази у главу, а излази чим добијеш прелазну оцену. Тата, који све зна, ми је после објаснио да је ипак боље да улази, него да излази, нарочито кад се ради о еврима. Па ипак, нје успео да ми објасни како се на изласку добија 9.44, али то и није битно, јер сам мали, имам само 22 године и не морам све да разумем.
Да се вратим на пливање. Усадио ми тата ту жељу, али сам се плашио воде. Онда су ми неке друге добре чике, које су свуда пратиле тату, рекле да је најбоље за почетак да се љуљушкам на таласима, али са сигурног, на неком бродићу например, и да ћу тако да научим да се не плашим воде. И још ми рекоше, ићи ћемо и ми са тобом, да те причувамо ако поклекнеш. Верујем ја њима, високи, намргођени, набилдовани, у лепим црним кожним јакнама, возили неке голфиће, јер тад још није било црних и сивих октавија. Тек понека бела.
Размишљам се ја како да то изведем, а да се не уплашим, па се сетих татиних мудрих речи: „Не бих ја никада мењао један сплав за сто бродића“, те кренем на сплав. Учио ме тата енглески, леп језик, има дивне синониме. Сећам се најважније лекције, „издаја, сине то ти се на енглеском каже агримент, запамти“. И тако сам ја то запамтио, а чини ми се да се на енглеском сплав каже „ривер“, ваљда због воде, па ти потегнем на ривер. Тата на службеном путу, мама, не сећам се, било их је више, а био сам мали, тек 17 година. Срећом, кренуле самном те добре чике што су обећали да ће ме придржати ако посрнем. И стварно, љуља се ривер, љуљам се ја, три је после поноћи, ја знате излазим углавном по мрклом мраку, јер стидљив сам, то ми је од тате и маме, кад тамо – нека кора од банане. Оклизнем се и посрнем, а још један добри чика, после сам сазнао да је голман по занимању, полети кроз ваздух, онако голмански, да ме задржи да не паднем у воду. И ту ти се ми упетљамо, срећом на самој ивици пада у воду, искочи једна кобра, тако ми се то учинило у оном мраку са свим тим љуљањем и спаси ме да не посрнем. Откуд кобра на риверу, питате се ви, па кобрама је место уз воду, ту лове ситне рибе. Ко би рекао да и змије могу да те спасу? Касније је мој тата проучавао ту појаву, јер се он у све разуме и закључио је да су кобре јако корисне за људе, па ми зато никад неће бити јасно како се то десило да су татиног бату излупали са све тим кобрама? Ваљда неко помрачење било у том тренутку, а змије по мраку не виде добро, јер иначе од када је тата рекао да ми живимо у златном добу, све је око нас светло. И тунел је светао, тако да нема везе што му никад краја сагледати. Углавном, тата никад не лаже, тако да се од тада окружио кобрама и добрама, а то су добре кобрице. После ми је тата објаснио да је тамо неки скоро као цар, у далекој земљи Триполибији, исто имао те добрице, једино га потерао малер па му се шатор срушио. И нека тамо принцеза из Бангланда и њој умало да се сруши, али срећом наиђе на Пашанина негде око Фрушке Горе, па се спасила. Шта ћу им ја кад нису научили шта је агримент.
Било како било, научио сам лекцију. Ривер није за мене, треба прећи на чврсто. Тата ми је рекао да се на сувом најбоље плива, ту безбедно можеш да будеш мокар. И послушао сам га. Упознам тако неке дивне дечаке, из добрих и поштених породица, све им звезде сијају са јуначких груди и застава, јер то не само да су дивни дечаци, већ су то татини љубимци, нешто као млади горани ономад. Чудом сам се чудио, дечаци из земље Дембелије у којој сви раде од најмлађих дана, сви их познају као вредне раднике, чак их и полиција више пута питала – аман децо, па докле ћете да радите? Срећом, ту је свеприсутни тата, па као да је шеф рече полицајцима – „Пустите децу да раде, видите да једва пливају у мутним водама, треба неко да ми научи дете како се плива од малена“. Гануло га, пустио коју сузу, увек је тако кад је ганут, а замало и заслинио, срећом па се на време сетио да има ко да слини уместо њега. И увидеше полицајци да је шеф у праву, па попустише, јер деца носе заставе, патриотске заставе и звезде на њима. И путују тако по свету и проносе патриотска осећања.
Осећам да сам и ја патриота, буја то у мени, навире са сваком чашицом случајног сокића у кафићу, са сваким новим случајним загрљајем неког од тих добрица. Како да не будем патриота у таквом патриотском друштву, кад ми је тата стручњак за агрименте? Лав такорећи! А ивер не сме да падне далеко од кладе. Зар да изневерим тату, а тек бату? Осетио сам то као највећи патриотски изазов, да им се случајно придружим, да им помогнем у том ширењу патриотизма, јер тата ми је у међувремену постао перјаница борца за домовину и то не било какву, већ ону где се слави живот и слобода, слави се сваки дан.
Али, то славље, оно је скромно, јер да се није уштедело на слављу, не би могло да се слави. Мислили сте ватромет? Не, много, много скромније. Бакље, заправо бакљице, бакличуљци, ту и тамо, где је сигурно, где не може да букне, где нема опасности од недај Боже пожара. Па где, питаћете ви? Сетио се тата, јер он све зна. На крововима! На крововима не расте трава, углавном, не расте дрвеће, углавном и не слећу хеликоптери, углавном. Јесте, рећи ћете ви, један хеликоптер је хтео да слети на кров, али једна ласта не чини пролеће. И уосталом, сви су они били пијани, а ми „млади горани“ звездом обасјани, са тим бизонским нагоном у себи, за отаџбину и народ, ми смо налет патриотизма славили на крову и мало смо пуштали патриотску музику, чувену патриотску песму коју је препевао, а ко други до мој тата, „Силосу, окове“. То је једина песма на свету која нема ни стих, али је ипак песма. Она у себи носи дубоку поруку, слободарску поруку, поруку која јасно ставља до знања да је силос мрачан и да у њега треба спремити окове. Све окове.
Јер тата се много брине због окова. „Или агримент, или оков, а можда и обрнуто“, често би мрмљао у сну, а ја га ујутро питао шта је то сањао? Знате, он јако мало спава, скоро и не спава, често ноћ проведе на патосу, без хране и воде, штеди за црне дане. „Ма ништа сине, немој да бригаш, живот се стара, док буде агримента биће и пара“, поновио би ми своју омиљену крилатицу. „Тата, има ли то везе са пливањем“, питам ја, онако дечачки, са својих недозрелих 22. „Ти си диван младић“, одговара ми тата, онако очински, са сузом у оку, заштитнички, како и доликује једном тати, који је од организатора ноћног пливања препливао до агримента, а све пливајући у мутној води и још увек на – слободи.
Одох на спавање и мени се нешто мути у глави, ваљда од ових сокића и кафића, ривера и хеликоптера, бакљада и парада, кобри и добри, белог брашна и шећера, много је то за дете од 22, али већ сам запливао, осећам то, као да пливам по Београду на води. А киша лије, бујице теку улицама које је вешти Блесић претворио у реке. Па шта би Београд на води без воде? Лаку ноћ.

НАПИСАО: Војко без Савла