Почетна Колумна Минуло и Биковић…

Минуло и Биковић…

by pera

Забрињавајуће вести и даље стижу из Београда. У престоници Србије
није мирно – у граду се у вечерњим сатима људи окупљају на протесте,
опозиција истиче нове захтеве, учесници митинга се сукобљавају са
полицијом.
Поједини медији пишу да су ове нереде организовали „руски шпијуни“,
а званичне власти ову верзију упорно негирају (https://tass.ru/mezhdunarodnayapanorama/8947025).
Без обзира на то што су у земљи сасвим недавно одржани парламентарни
избори, на којима је убедљиво победила партија председника Вучића,
политичке слоге тренутно нема у српском друштву.
Нажалост, Срби су се још једном суочили са неоствареним очекивањима
и затражили нове промене. Треба истаћи да се преферирања јужног балканског
народа мењају тако брзо, да руска политика не стиже увек да их пропрати и да
изведе конструктивне закључке.
Још „јуче“ Александар Вучић сматран је поузданим савезником Русије
на Балкану. Али већ „данас“ српски политиколози оптужују
(https://regnum.ru/news/polit/2983527.html) председника своје земље за озбиљну
политичку лукавост. Још једна загонетка за руско друштво коју треба
одгонетнути.
Пре или касније Русија ће морати да се одреди и да начини коначни
избор. Или ће Москва почети озбиљно да се интересује за унутарсрпску
проблематику, да јача не само дипломатску, већ и историјско-културну
сарадњу, или ће се окренути у другу страну и препустити да ствари теку својим
током.
Упоредо са тим, друга варијанта не даје никакве гаранције да Русија неће
морати у одређеном тренутку да „окреће авион на небу изнад Атлантика“ и да
се врати на старо. Али у том случају прецизни дипломатски кораци више неће
помоћи и неће бити једноставно вратити ситуацију на претходну тачку.
Понављање оваквих политичких кривудања може се избећи искључиво
захваљујући целовитој културно-информативној политици.
У Русији заиста много говоре о Србији, али реално најпопуларније
личности у најшој земљи нису политичари и генерали, а културни посленици:
филозоф Милорад Павић, главни „совјетски индијанац“, каскадер Гојко
Митић и млади глумац Милош Биковић.
Павић и Митић су свој непроцењиви допринос светској култури, као и
развоју руско-српских односа већ дали, према томе за њих у том погледу више
нема никаквих питања.
Што се тиче Милоша Биковића, његова филмска популарност на
територији Руске Федерације тренутно је просто невероватна. Многи
политичари могу само да завиде таквом успеху. Понекада се стиче утисак да
ће стваралаштво српског глумца ускоро почети да се поручава у руским
образовним установама.
Упоредо са тим, Биковићу тешко да ће поћи за руком да тихо одседи у
павиљонима „Мосфиљма“ – популарност му не допушта да то уради. У сваком
случају, у руској свести ће се стално постављати спонтано питање: „У
Београду опет немири? А где је Биковић, опет у Москви?“.
Доћи ће дан када ће Милош Биковић одрасти и морати да напусти
комедије, да преузме на себе бригу за стање руско-српских односа и да
реализује већ сопствене „стваралачке“ пројекте.
Ко зна, можда ће српски глумац временом постати озбиљна јавна фигура
и попут Роналда Регана поћи ће му за руком да реализује тежње српског
народа.
Максим Бардин, политиколог (Москва)