Почетна Колумна Samardžić uništen od tereta ugleda i slave rođenog oca

Samardžić uništen od tereta ugleda i slave rođenog oca

by pera

Ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljevića odgovara na tekst “Metak i pendrek” (Danas, 14. 8. 2020)

Odgovarati bilo šta antropomorfnom entitetu Nikoli Samardžiću, predstavlja onu vrstu mentalno i moralno nehigijenskih poslova od kojih bi čovek najradije pobegao glavom bez obzira i prepustio ih nekom drugom.

Nažalost, postoje okolnosti kada niko drugi ne treba to da čini već jedino onaj kome je i upućen Samardžićev rhabdovirus.

Lišen osnovnih skrupula u komunikaciji, ovaj pseudoistoričar, psihički uništen od tereta ugleda i slave rođenog oca, velikog srpskog istoričara i čestitog čoveka Radovana Samardžića, nedobačen i neostvaren u svom poslu, idealni uzorak psihijatrima i psiholozima za proučavanje psihičke iskošenosti kod sindroma „oceubice“, godinama kevće na svaku stvar, okolnost ili fenomen koji ima pridev „srpski“ ili predstavlja nešto iole značajno u srpskoj istoriji.

Teško oboleo od autošovinizma, on poput Kovačevićevog „Radovana trećeg“ prelazi na stranu pravog ili izmaštanog protivnika, da bi se snagom ludaka borio protiv sebe samog, svog oca, svog naroda, svog imena i identiteta.

Tako je nedavno na jednoj društvenoj mreži javno „lajkovanjem“, podržao nekog neoustašu koji je genocid u NDH „opravdavao“ navodnim srpskim zločinima i nazvao genocid protiv Srba „odgovorom na vladavinu Karađorđevića“.

Potom se na toj istoj mreži zalagao za otvaranje novog Golog otoka u Hrvatskoj, pretpostavlja se za koga.

U svom bolesnom istupu na stranicama „Danasa“ nazvao je „Jasenovac zonom komfora svake javno ili tajno angažovane hulje ili probisveta“.

Ni sanjao nije da je time odabrao dva epiteta koja njemu samom upravo idealno pristaju.

U žestokoj domaćoj konkurenciji, uz još možda „nitkov i ništarija“, imao bi ekskluzivno pravo da ih nosi kao krunu na mahnitoj glavi.

Dodaje još da je „Ministarstvo donelo političku odluku koja Goldštajnovu knjigu stavlja na nedićevski indeks“, te u amoku dodaje „palili bi oni knjige i punili Sajmište, ali je i njihovo prošlo“.

Da u ovoj zemlji postoji pravo na razumu, zakonima i pravičnosti zasnovanu, a adekvatnu iznetom zlu primerenu, sudsku zaštitu pojedinaca i institucija od kleveta, onda bi se ovaj zlosrećnik suočio sa pravnim posledicama koje bi ga možda naučile redu.

Ovako, u blagom sistemu kao što je naš, kada su klevete i govor mržnje tretirani kao dozvoljeni nestašluk svake lude ili bednika koji postupa sa umišljajem, ne ostaje drugo nego povremeno sebe spustiti u blato i odgovoriti im kako zaslužuju.

Da ne bude zabune, ovo se ne odnosi na lucidnog, račvastim jezikom nadarenog Basaru, već na delatne ili internet podržavaoce neoustaštva i srbomrsce poput zlog sinčića velikog oca.

Ima pravo Nikola Samardžić da opsesivno prezire svetosavlje i da se gadi svega srpskog, ali ima pravo u ovoj državi i svaki njen građanin da mu kaže šta o tome misli.

Ako je uopšte moguće i potrebno odgovarati na onakvu bujicu šovinističkih konfabulacija, intriga i kleveta koje uglavnom iz sebe izbacuje, govoreći ili pišući o bilo čemu, kao što je to učinio i u tekstu „Metak i pendrek“.

Međutim, nisu za njega mučenog ni metak ni pendrek, kako mu se u samoprecenjujućem kriku ludila priviđa.

Za njega su samo okretanje glave kao od pijanca koji se uneredio, možda prstohvat sažaljenja i verovatno stručna pomoć.

Kao jedan od vidova te, a moguće je vrlo složene terapije, laički i dobronamerno, predlažem mu čitanje, staru panaceju za sve ugrožene duše i savesti.

I to čitanje onog štiva koje su napisali njegov rođeni otac i drugi veliki srpski istoričari poput Krestića, Ekmečića, Živojinovića i drugih. Zatim čitanje pravoslavne literature. Svetosavske i svetootačke.

I na kraju, Rejmona Kenoa i „Stilske vežbe“, kako bi koliko toliko artikulisao to zlo u sebi i izlagao ga na iole razumljiv način.

Danas