Почетна Друштво КО ЈЕ БИО МИЛАН КАШАНИН, НАЈЕЛИТНИЈИ СРБИН 20. ВЕКА?

КО ЈЕ БИО МИЛАН КАШАНИН, НАЈЕЛИТНИЈИ СРБИН 20. ВЕКА?

by Stefan Milanovic

Даровит човек, Милан Кашанин је као готово сви српски великани, платио цех за своју доследност. Први српски историчар уметности, учењак са Сорбоне, романсијер, есејиста, директор Музеја кнеза Павла, а после Другог светског рата директор Галерије фресака – овај последњи српски аристократа по држању и понашању доживео је страдања која су оставила неизбрисив белег.
Од пуке сиротиње до најобразованијег Србина 20. века
Милан Кашанин рођен је 21. фебруара 1895. године у сиромашној беломанастирској породици железничара која није обећавала блиставу будућност. Милан и његов старији брат Радивој носе презиме мајке Анке Кашанин обзиром да она и њихов отац Никола Поповић никад нису крунисали своју заједницу браком. Браћа су рано остала без мајке, те се о њима старала њена старија сестра Латинка, која их је водила кроз живот с пуно љубави и чврстом вољом да остваре највише циљеве.

Кашанин је матурирао у новосадској гимназији 1914. године, те после одслужења војног рока 1918. г. са државном стипендијом започиње студије у Паризу. Током студија, његов фокус је био на историји уметности и литератури те учи од медијевалисте Мала и стручњака за новију историју Шнедера. Припадао је такозваној “изгубљеној генерацији”, онима које је блесак Првог светског рата трајно обележио. На Сорбони дипломира 1923. године историју уметности. Враћа се у Београд и започиње своје бављење ликовном критиком. Докторску дисертацију “Бела црква Каранска” одбранио је на Београдском универзитету 1928.

Музејско доба
У међуратном периоду највише се посвећује уметности. Његов таленат долази до изражаја у сусрету са просвећеним кнезом Павлом. Кнез Павле га прихвата због његовог знања и доказане способности које је додатно учврстио током студирања на Сорбони, те је био упознат са европским културним наслеђем и познавао мноштво културних посленика западне Европе. Такве референце биле су довољне да га кнез Павле 1928. именује за директора Музеја савремене уметности, који се налазио у Конаку књегиње Љубице у Београду.

Кнез Павле је од ране младости желео да подари нешто свом народу и граду. Као велики љубитељ уметности сматрао је да Београд заслужује свој Музеј савремене уметности, и у том подухвату је успео 1926. године. То је била основа из које ће касније проистећи Музеј кнеза Павла у Новом двору, који је настао 1935. спајањем Музеја савремене уметности и Историјско-уметничког музеја. Част да води један такав музеј кнез Павле опет указаје Кашанину, који остаје на челу истог до краја његовог постојања 1944, када му нова власт мења име у Уметнички музеј. Две године касније музеј се сели и постаје оно што данас знамо као Народни музеј.

Све у пламену
Крај Другог светског рата Кашанин са својом породицом дочекује као бескућник. У октобру 1944. током борбе за ослобођење Београда, бомба је пала на њихову кућу у данашњој Улици Тадеуша Кошћушког. Изгорела је библиотека, рукописи, дневници – једном речју све. Остало им је само оно што су на себи носили. Према сведочењу његове ћерке Марине Бојић, “касније смо сазнали да су Немци приликом повлачења ушли у кућу, полили бензином и запалили је.” Нису имали куд, три дана су провели у подруму надомак нечега што је некада личио на њихов дом. Породица Гутеша их прима и даје им привремено уточиште, а тог тренутка па надаље Кашанин је свакодневно пешачио из Жаркова до центра града и назад како би бдео над музејом кога је сматрао својим другим домом.

И за време рата, музеј је својим отвореним вратима за јавност пркосио судбини. а Милан Кашанин је одржавао висок ниво, и тих ратних година, колико се могло, налазећи начина да издејствује разумевање окупационих власти. Веран себи и Србији, Кашанин је сачувао у целости збирку музеја. У очима победника после рата, то је био грех.

Наступило је доба патње за Кашанина. Бива истеран из Музеја кнеза Павла. Постао је неподобан, означен као издајник због свог пријатељства и кумства с некадашњим регентом, те пензионисан. Један готово неочекиван излаз из овакве ситуације долази из Загреба, када му Мирослав Крлежа нуди стан и сарадњу у Лексикографском заводу. Кашанин је то господски одбио и остао веран Београду.

Скрајнут са културне сцене и одбачен из друштва, са породицом се скућио у Хиландарској улици. Онемогућено му је да ради оно што је волео, а то је да пише. Нико није ни хтео ни смео да објављује његове радове, па је тих година живео је као изгнаник. Међутим, није се предавао, доприносио је колико је могао, макар то било кроз кућне послове.

Без титуле академика због неподобности
Из принудне пензије враћен је 1953. ради оснивања Галерије фресака јер је једини имао квалификације и способности за то. На дужности се задржао до 1961. године, односно док није обучио нову генерацију кустоса, када место уступа госођи Лепој Перовић.

То га као срећа у несрећи враћа на пут писања о нашем средњем веку. Желео да је направи серију по узору на “Цивилизације” сер Кенета Кларк, али на тему нашег историјског и културног наслеђа. Међутим, до реализације тог пројекта није дошло због наводног не разумевања тадашњег директора РТБ-а.

Поред свог доприноса културној сцени Београда и силних одликовања које је добио за живота, као што су: орден св. Саве, орден Легије части, и други; ништа од тога није било довољно да буде примљен у Српску академију науке и уметности. Београд је касније препричао да се по директиви ондашњих власти његов кућни пријатељ Васко Попа успротивио, рекавши да је Кашанин био сарадник окупатора. Премда је велики српски песник поштовао Кашанина, верности партији је била изнад тога.

Нечујни одлазак
Преминуо је 21. новембра 1981. године у Београду, опело је држао Патријарх српски Герман. У Хиландарској бр. 30, где је живео, 2012. г. откривена је спомен-плоча на дан његовог рођења. Шест година касније, на иницијативу Библиотеке “Милутин Бојић”, Скупштина града Београда доноси одлуку да део Палмотићеве улице између Џорџа Вашингтона и Булевара деспота Стефана носи назив по овом изузетном интелектуалцу.

(Глас јавности/011.инфо)