Почетна Актуелно Mлађан Ђорђевић: ЗАВЕТИ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

Mлађан Ђорђевић: ЗАВЕТИ МИТРОПОЛИТА АМФИЛОХИЈА

by Stefan Milanovic

Последњи пут сам видео митрополита Амфилохија десетог септембра ове године у Патријаршији у Београду. Био је помало тужан, и то је тек трећи пут у животу да га видим тужног, иако га познајем од 1986. године и иако сам имао привилегију и част да овог великог човека зовем својим пријатељем и кумом.

Мучиле су га свађе победника црногорских избора у преговорима око формирања владе. Тужан је ипак био због тога што је трпео сталне нападе режимских медија у Србији, који су њега, човека који је цео живот покушавао да пробуди српско и црногорско братство, стављали на насловне стране окривљујући га да ради против интереса Срба у Црној Гори. Поврх тога, Патријарх га је управо обавестио да га власти у Србији више не сматрају добродошлим, пре свега због оштрих критика изнетих на тзв. Вашингтонски споразум, који је Вучић потписао неколико дана пре тога. Непожељан за власти у Београду, а пожељан за народ. И то се сада најбоље види – у десетинама и десетинама хиљада оних који хрле у Подгорицу да целивају мошти и опросте се, као и у милионима који данас жале због одласка свог „Ђеда“. 

Гледајући га јуче на одру у Саборном храму у Подгорици, те туге као да је нестало. Видео сам лице смиреног и задовољног човека. Читавог живота је био борац, али ипак блажег човека нисам упознао. Непојмљива је била енергија са којом је примао свакога у свој живот, без обзира на порекло, положај или политичке ставове. Упркос озбиљном изразу који је одавао слику човека којег море све муке српског народа, био је ведар и благ. Никада нећу заборавити анегдоту са првог кампа Наше Србије, организације која је окупљала на хиљаде деце наших палих бораца и цивилних жртава из ратова деведесетих, када је Амфилохије са децом заиграо фудбал – а владика Атанасије се на њега наљутио, јер ваљда се зна ко је у тој групи наших духовних отаца најбољи фудбалер. Ту његову срећу, коју је увек показивао када је био окружен децом, видео сам у још једној необичној ситуацији – када није изабран за патријарха, и тада је рекао „да му је Бог наменио да заврши велики посао који је започео у Црној Гори“.

Сигуран сам да је Митрополит у спокој отишао уморан, али задовољан, јер је испунио велике задатке за земаљског живота. Тридесет година је радио на обнови православља у Црној Гори: тежачки посао у држави затрованој комунизмом, и упркос борби са вишеструко јачим противником оличеним у аутократском режиму. Резултат његове борбе је црква, чврста као камен: не мислим само на величанствени подгорички Саборни храм, који је подигао на месту где је затекао празну ледину, или на стотине цркава које је обновио – већ жива црква, сачињена од верујућих људи. Тридесет година његовог пастирског рада крунисано је ове године, литијама у којима је стотине хиљада људи, Срба, Црногораца и свих других, устало да брани веру. Веру коју је он разбуктао у њиховим срцима.

То је његов аманет и његов завет. То јединство и Срба и Црногораца и свих других верујућих под хришћанском црквом. Црквом и јединством који су јачи од безбожничких режима који су на њих ударили. Његов други велики завет је Косово и Метохија. Нико није имао више права да говори о Косову од Амфилохија. Године 1999. када су се српска војска и полиција повукле из покрајине, он је отишао тамо. Вратио се да спасава народ, да тражи мртве, да их сахрани и опоје. А сахранио је на стотине, својим рукама, и у том страшном задатку који је пао на његова плећа доказала се његова немерљива љубав према Косову. Доказало се да је достојан чувар Пећког трона.

Трећи велики завет који нам је оставио, о којем је сањао а који за живота није испунио, била је градња тј. обнова Његошеве капеле на Ловћену. Сматрао је да би се тим симболичким чином крунисао повратак Црне Горе себи, крунисало би се јединство Срба и Црногораца, крунисао би се повратак наслеђу Његоша. На будућим генерацијама је да тај сан остваре.

Као што сам раније поменуо, још два пута сам га видео тужног. Једном, када је умро Патријарх Павле, човек којег је неизмерно ценио и волео. Други пут, приликом посете Владимира Путина Београду, почетком 2019. године. Митрополит је тада дошао са Цетиња у Београд, са намером да руском председнику уручи високо признање и пренесе топле речи стотина хиљада верника. Непосредно пред сам полазак на церемонију, Патријарх Иринеј је обавестио Амфилохија да власт блокира његово место у делегацији и да је он непожељан на састанцима и догађајима са Путином. Руског председника су тако упознали Цеца и Шешељ – али ту није било места за духовног вођу Црне Горе.

Блокирао га је исти онај који последњих година диригује гнусним таблоидним нападима на Митрополита. Исти тај који је последњих осам година на власти провео радећи и сплеткарећи против Митрополије, а за рачун својих пословних веза са кланом Ђукановића. Исти тај бесрамник је сада дотрчао у Црну Гору. Даје интервјуе, прави медијски циркус, довлачи своје новинаре и телевизије, покушава да сву пажњу са испраћаја једног великог човека привуче на себе и да се огребе о мало Митрополитове светлости. И данас ће на сахрани бити присутни сви лицемери који су га годинама нападали: и Селаковић и Жељко Митровић и сам Вучић. Као да пре само месец дана његови таблоиди и његови бесни пси нису Амфилохију лепили етикету издајника српства.

Али, Митрополитово лице је сада спокојно. Кажу да је величина човека у ономе што остави за собом. Амфилохије је оставио владику Јоаникија и многе друге бриљантне ученике који ће наставити његов посао. Оставио је живу цркву у Црној Гори. Оставио је народ који је веровао, који је победио и који се ослободио страха. Исти тај народ сада долази у десетинама хиљада у Подгорицу, како би испратили свог пастира. Иако је јесен поодмакла, дан је ведар и сунчан, као да се небо радује што ће да удоми душу једног оваквог човека. Радујмо се и ми Срби, јер смо добили великог заступника пред Богом. А на нама је да му вратимо, тако што ћемо испунити његове завете. Завет Црне Горе. Завет Косова. И завет Његошеве капеле на Ловћену, тог великог симбола наше победе и нашег повратка себи.

Млађан Ђорђевић

Извор: ДАНАС