Тадија Пејовић (Драча, 15. новембар 1892 — Београд, 27. јун 1982) је био српски математичар, редовни професор Универзитета у Београду.
Био је један од 1300 каплара у Првом светском рату. Филозофски факултет Универзитета у Београду, групу за математику, уписао је 1919. године. Докторирао је математику 1923. код Михаила Петровића Аласа тезом под називом „Нови случајеви итеграбилитета једне важне диференцијалне једначине првог реда“. Мобилисан је као резервни потпуковник када је почео Други светски рат, заробљен је и провео у заробљеништву период рата до завршетка 1945. године.
Предавао је на Филозофском факултету Универзитета у Београду, и касније на Природно-математичком факултету. Био је у периоду 1952-1954 декан Природно-математичког факултета. За своја предавања писао је уџбенике, најзначајнији су били „Математичка анализа“ у 5 књига и „Диференцијалне једначине“ у 2 књиге. Био је ментор више докторских дисертација, међу којима су Војин Дајовић (1956), Недељко Парезановић (1962), Славиша Прешић (1963), Милосав Марјановић (1964) и други.
Када је 1. марта 1948. основано „Друштво математичара и физичара Србије“, Тадија Пејовић је био први председник овог друштва (1948—1952). Друштво је променило назив у „Друштво математичара, физичара и астронома Србије“, а од 1981. делује подељено на три дела: Друштво математичара Србије, Друштво физичара Србије и Друштво астронома Србије.
Био је председник Удружења 1300 каплара и као последњи председник тог удружења потписао је 1980. акт о гашењу јер преосталих 9 живих чланова нису могли да чине удружење.
Написао је књигу „Моје успомене и доживљаји 1892-1945“ у два тома.
Извор: Википедија