Почетна Политикон Коме припадају заслуге за изградњу Храма Светог Саве?

Коме припадају заслуге за изградњу Храма Светог Саве?

by pera

Сведоци смо да се предводници актуелног режима самопрокламују као главни ктитори и градитељи Храма Светог Саве на Врачару, што представља страшну неправду према свима онима који су радили на изградњи нашег заветног храма од почетка његовог подизања и који су поднели неупоредиво већи терет и већу жртву од оних који су њихово дело данас довршили. Они који су учествовали у завршним радовима на Храму, као да заборављају да је оно што су придодали на крају, учињено под неупоредиво повољнијим историјским околностима од оних под којима је све остало изграђено.

Да ови прегаоци у протеклим тешким и страдалним временима, који се уградише у врачарску заветну светињу не би остали заборављени, осврнућемо се на историју изградње Храма и поменути само неколицину имена правде ради, са истицањем да се сваки Србин на свој начин уградио у ово здање.

Друштво за подизање Храма Светог Саве је основано 1895. године у Београду, дакле у време када су се још увек снажно осећале последице турског ропства. Друштво су чинили стотину најугледнијих грађана Београда предвођени митрополитом Михајлом. Друштво издаје Правилник, чији први члан гласи: Друштво за подизање Храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велелепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.

Друштво је 1905. године расписало конкурс са идејом да Храм буде монументалан и да, поред осталог, буде изграђен у српско-византијском стилу, а његова површина да износи између 2000 и 2500 квадратних метара. Међутим, Балкански ратови и Први светски рат су прекинули ове припреме, да би оне биле настављене по ослобођењу 1919. године, када се оснива нови одбор на челу са патријархом Димитријем. У том периоду је одлучено да Храм има површину 3000 квадратних метара и да може да прими 6000 верника.

Године 1930. Одбор за изградњу Храма на челу са патријархом Варнавом одлучује да израду пројекта повери професору архитекти Богдану Несторовићу заједно са архитектом Александром Дероком.

Напокон, градња почиње 1935. године, а на празник Спаљивања моштију Св. Саве 1939. године патријарх Гаврило полаже повељу у темељ.

По завршетку Другог светског рата и доласка комуниста на власт, није могло бити ни говора о наставку радова на Храму. Црква је трпела стравичан терор и прогон, тако да је био приоритет сам опстанак и какво – такво преживљавање. Започета грађевина је сматрана опасном и за окупаторе и за атеистичку власт, па је Храм током своје бурне историје доживео да буде гаража Вермахта, затим кратко време Црвене армије, а потом ЈНА. Било је забрањено говорити о њему, па су деца с Врачара, која су се играла на његовим темељима обраслим у стрњику, мислила како је то некакав срушени, зачарани дворац. Важно је напоменути да је Јосип Броз био изричит да док је он жив та црква неће бити изграђена. Едвард Кардељ је предлагао да на том месту буде смештен циркус, а било је предлога да се објекат намени за градску гаражу.

Патријарх Герман, одмах по доласку на чело Српске православне цркве 1958. године, у обезбоженом времену, обнавља идеју о наставку изградње Храма. Тек после 88 поновљених молби – и исто толико одбијања, 1984. године издејствована је сагласност власти за наставак градње, уз свесрдно залагање председника Председништва Србије Душана Чкребића. Да напоменемо да је Душан Чкребић за овај чин одликован орденом Светог Саве тек 2007. године! Дакле, са одликовањем се није журило, већ се пустило времену да покаже заслужност овог родољубивог човека!

Патријарх одмах именује професора архитекту Бранка Пешића за протомајстора наставка пројекта и организације градње Храма.
Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова.

Важан догађај представља и 12. мај 1985. године, када су патријарх Герман, 20 епископа и бројно свештенство служили свечану литургију, којој је у унутрашњости зидина Храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи! Изградња је поново отпочела 12. августа исте године.

Пошто су зидови подигнути до пуне висине од 40 метара, приступило се највећем подухвату до тада. Подигнута је централна купола тешка 4.000 тона. Она је направљена на земљи, а затим је, заједно са покривачем од бакарног лима и великим позлаћеним крстом високим 12 метара и тешким 4 тоне, подигнута и постављена на зидове. Овај подухват трајао је 40 дана и завршен је 26. јуна 1989. године, два дана уочи Видовдана и прославе 600 година од Косовске битке.

Остала је забележена епизода која је можда и судбински утицала на изградњу српске заветне светиње на Врачару. Наиме, комунистичка власт у жељи да на сваки начин осујети подизање Храма и некако изигра патријарха Германа, предложила је да уместо богослужбеног простора на месту планираног Храма буде подигнут музеј фресака.

Вест о томе осванула је у НИН-у 1983. године и пошто је објављена, јавност се узбунила, а двадесетак грађана, монаха и свештеника, архитеката, сликара и песника затражила је пријем код патријарха да би им објаснио о чему се ради. Ову забринуту групу су предводили тада јеромонаси и професори Богословског факултета Амфилохије и Атанасије, а међу њима је био и Матија Бећковић.

Патријарх им је објаснио да се извукло највише што се могло. После предлога да на месту Храма буде циркус и гаража, као и после свих његових молби, ипак је и музеј фресака начин да се место не оскрнави, а дошапнуо им је да постоји могућност да се једног дана ипак здање претвори у Храм, јер је ту могућност пројекат скривао у себи.

Матија Бећковић је сведочио о том догађају:

-Када је све то патријарх Герман испричао, многи су узели реч, а на крају као најмлађи јавио сам се и ја. Па сам казао – Ваша светости, Срби знају да ви не можете да подигнете Светосавски храм и то вам нико не замера, али верују да бисмо могли да сачувамо оне темеље и да ти темељи личе највише и на положај наше Цркве, нашу веру и судбину нашег народа.

Сви разумеју и не замерају што морате да се сналазите. Али, ако не сачувате и те темеље, може да испадне да сте се сналазили да бисмо нестали – испричао је Бећковић.

На то је, према Бећковићевим речима, патријарх Герман рекао, на изненађење присутних: “Ми нисмо ништа потписали и као што смо рекли да, можемо рећи не“.

  • Сви присутни су се обрадовили што је он ту на лицу места истог секунда рекао то што је рекао. Није прошло ни пола године, он је одрекао да се зида музеј фресака, а кроз пола године добијена је дозвола да се Храм зида и то је била круна његовог понтификата и свега што је радио. Сваке недеље он је био на Врачару – напоменуо је Бећковић.

Године 2001. формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег патријарха српског Павла. Тада је и обновљено Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. Спољни радови су завршени 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена.

При завршетку унутрашњих радова, који су припали у удео данашњим властима, немерљиво је помогла Руска Федерација на челу са председницима Владимиром Путином и Димитријем Медведевим, затим Руска православна црква на челу са патријархом Кирилом, као и бројни руски уметници.

Значајно је напоменути да су патријарх Кирил и патријарх Иринеј 16. новембра 2014. године служили у Храму свету архијерејску литургију, као и то да су по два пута председници Путин и Медведев такође посетили Храм.

Патријарх српски господин Иринеј је први патријарх који је сахрањен у крипти Храма где ће се и у будуће сахрањивати патријарси, а остаће свакако упамћен по томе што је много тога жртвовао да би дочекао завршетак радова око Светосавског храма. Поред њега је припремљено место и патријарху Варнави чије је тело положено у малу цркву Светог Саве поред Храма, а који је оставио аманет да му се тело пренесе у велики Храм када буде завршен.
И коначно када се запитамо ко је заслужан за изградњу Храма Светог Саве, одговор је јасан, а то је српски народ!
Уз све заслужне које побројах и уз многе које заборавих да поменем или за које нисам знао, српски народ је тај захвљујући којем се коначно заврашавају радови на Храму Светог Саве.
Донације, прилози, а и на самом крају новац из буџета Републике Србије који је дониран СПЦ за завршетак радова, није новац Александра Вучића нити било којег другог политичара који покушавају да се окористе и сакупљају политичке поене како су они “дали новац”.
То је новац свих нас и једини ко се може подичити да ће Храм Светог Саве ускоро заблистати у пуној лепоти је српски народ.

Иван Ивановић

председник Конзервативног покрета НАШИ