Почетна Друштво Александар Тутуш: Моје име је Порфирије, а ово све око мене је црно-бијели свијет

Александар Тутуш: Моје име је Порфирије, а ово све око мене је црно-бијели свијет

by Stefan Milanovic

Сан Смијешног калуђера

Он је живио мирно, успоравао се да што боље утврди своје кротко знање. Молитва бјеше његова постеља, послушање и добра дјела једина храна. Молио се непрестано за братију што је узјахала бјесне коње и заогрнута у скупе хаљине посједала у меке носиљке. Плакао је Христу калуђер а братија га непрестано исмијавала и готово га – као мало ћакнутог – не најурише из манастира. Звали су га Смијешни калуђер.

Било је угодно прољетно вече, Смијешни калуђер је пристизао посљедњи из поља стрпљиво пратећи тврдоглаву мазгу која је ударала свим путевима осим оним правим. Стиже калуђер пред Вечерњу службу и сав срећан уђе у храм да заблагодари Господу за све што га снађе тог дана. Прође умор за трен, озари се лице Смијешног калуђера неземаљским сјајем, узе он потом благослов од настојатеља и повуче се у своју келију.

Брзо је уморно и слабо тијело утонуло у ноћни мир. Ноздрве су удисале набујали мајски ваздух помјешан са мирисом окађене келије. Тишину нису нарушавале ни птице, само се лијено ћук лијепио на мук. Уснио је Смијешни калуђер. Нека друга поља и дебеле прасице како тешко покрећу своје ноге. Видио је ријеку и поред ње стари манастир. Испод манастира би постављена дугачка трпеза и мноштво неке братије посједало, неке је познавао друге није. Стол бијаше препун хране, печења, неке снаше долијеваше вино из орошених бокала. Борио се за ваздух сваки пут кад би хтио дохватити комад меса или отпити гутљај вина. Намјештао се са лијевог на десни бок да не остане без даха. Неки су попадали већ поред стола, двојица су се ваљала низ падину према ријеци држећи један другог за опасач. Баш кад се домогну врча један њему непознат владика натјера ватреног црног коња преко трпезе, прескочивши је у великом луку. Нико се не уплаши, запљескаше сви у знак подршке спретном јахачу. Пило се, пјевало и проливало, снаше оне подврискивале, ноћ није падала никако.

У сљедећем трену Смијешни калуђер је бауљао низ дугачки ходних тражећи своју келију. Кад је коначно нашао, најприје приђе ормару и извади велики ковчег. Није пропуштао ни једног дана ритуал којем га је подучио стари владика. Отвори калуђер ковчег и поче пажљиво вадити комад по комад владичанску одежду из њега и слагати по кревету. Умјесто тихог шуштања одежде, чуо је шапат старог ментора како ће једног дана управљати манастиром као игуман, а у свој земан попети се и на сам архијерејски трон.

У истој капљици сна зачу се страховит топот, као да се манастир рушио. Излети Смијешни калуђер на ходник из своје келије која се сва проширила и изобличила и угледа оног бијесног владику на запјењеном коњу испод којег је као од стакла пуцао манстирски под, са позлаћеним врчом из којег је запљускивала сама крв Сина Божјег како грми као из утробе свијета:

  • Ајде да наздравимо брате, изабраше те…

Крикну Смијешни калуђер под страшним теретом који му је притискао прса и пробуди се. Није још свануло, тиховало је све. Стрча у цркву и страшно зарида.

Затим…

Митрополит морфски Неофит у својој бесједи 8. децембра ове године рекао је да је дошао тренутак истине и да Христос спрема посаду новог брода, нове вјернике, нове свештенике, нове владике. Тренутак истине у којем ће се раздвојити Христова нова посада од доње цркве.

Искајући благослов и цјеливајући Његову Свету десницу, питам Високопреосвећеног митрополита Порфирија у коју се посаду он сврстава, он и остали који у овом посту, ишчекивајући заједно с нама рођење Богомладенца Исуса Христа Сунца Правде, једино што виде су фантомски напади на предсједника Србије Александра Вучића. Доприносећи својим урадком на тему „Зашто волим друга Ацу“, Митрополит није рекао ништа ново у свом сувопарном ауторском комесарско-партијском тексту под називом Оркестрирана кампања против Србије и Вучића враћа регион у стање тензија, штавише пуно мање надахнуто од свог колеге који је неколико дана раније закључио да је Вучићево распињање наше васкрсење. Изгледа да је митрополитова намјера једино била да својом репутацијом придонесе на тежини већ изреченим ставовима појединих епископа и нажалост потврди да се један број владика умјесто постом и молитвом више бави политичким маркетингом. У првом реду, дакле, партија и политика. Богословље у четвртом, гдје је отприлике по СНС протоколу на сахрани блаженопочившег патријарха Иринеја био смјештен владика Атанасије (Јевтић), једини од преосталих великих теолога и учитеља наше Цркве, након што су нас напустили Амфилохије и Артемије.

Пун наде и вјере велики, Богу хвала живући, пјесник каже да ако је наша Црква сачувала Српску Спарту и светиње у њој, да ће сачувати и Космет. Жива црква у Црној Гори, која је сачувала светиње, би жива молитва Ђедова и свих оних које је дубокој вјери и молитви научио.

Политички маркетинг отаца Цркве у борби против замишљених непријатеља Партије и њеног Вође неће сачувати Космет. Неће сачувати ни јединство Цркве ни сам народ. А на концу ни самог Вођу. Као невидљиви благослов и завјет блаженопочившег Иринеја, патријарха нашег, лебде ријечи да се наш предсједник лавовски бори за Косово. То је својеврсно духовно насљеђе којим крочи једно бројно архијерејско крило СПЦ и очито да ће у наредним данима бити још иступа сличних митрополитовом тексту, мање или више сувопарних и патетичних, али неком свакако потребних да са сигурношћу може пребројати подршку. Је ли то посада Христове или доње цркве, само ће се касти.

Воља за моћ

Један од мотива кратке приче којом започиње ово размишљање јесте воља за моћ. Воља за моћ која као удружено среброљубље и гордост сатиру бит монашког завјета. Кад Сабор буде састављен од таквих тешко је говорити о Цркви као Тијелу Христовом. Тада се може говорити само о доњој цркви.

За око педесет дана, колико је прошло од упокојења митрополита црногорско- приморског Амфилохија, стање у Цркви значајно се промјенило. Најприје се тај осјећај остављености и напуштености обудовеле древне Митрополије осјетио око његовог наслоњача у холу зграде Митрополије. Онда су сви који су га знали и сарађивали с њим изгубили онај најбољи дио себе, а то је било знати Га и имати нешто с Ђедом. Од оног великог дара што су га познавали, један дио морали су вратити његовим одласком. Та снага којом је плијенило братство црноризаца Црне Горе, некако је почела да копни. Тако је кад оде најбољи и најхрабрији. А сви они други у нашој цркви, чији је страхопоштовање према Ђеду било мотивисано другим разлозима а не љубављу, осјетили су се слободнијим за неку нову теологију, нема потребе понављати коју.

Тако је укратко, за свега педесетак дана, Богословље Аве Јустина – које је стајало у првом реду интереса и лица наше Цркве – завршило у четвртом.

У Црној Гори за покретање демократских процеса заслужна је наша Црква. Црква кад је препуштена сама себи, кад јој је брига голи опстанак, концепција спасења је једина могућа опција. Тако је било од најранијих времена.

Црква као дио политичке организације штети себи. Монаси жељни власти, владике политички комесари нису Христови, него војници земаљског Кнеза. Правдање политичког ангажмана тобожњим јединством и добробити српског народа одвратна је флоскула и замка, и за народ и за душе оних који би преко мантије и камилавке остваривали оно што нису били кадри у цивилном животу – моћ и богатство.

Како изгледа живот у држави у којој влада једноумље, у чијем парламенту сједе најгори а не најбољи – знамо. И није први пут да Срби у својој историји имају тиране и диктаторе на власти који раде против интереса сопственог народа и државе. Али вазда, Србин је имао свјетлу утјеху и мелем на сваку рану пред олтаром свога Храма, у мудрој ријечи и молитви старца што га ојача сваки пут кад нестане снаге и онемоћа срце и ум. Земаљски Кнез, како год се он звао, бацио је шапу на нашу Свету и Апостолску Цркву. Шта ћемо браћо без Цркве?

Удостојите се Архијереји, искам Ваш опрост и кајем се из срца ако гријешим, но размислите и Ви прије но што послушате савјете и обећања овоземаљских моћника, преклињем вас – не треба Цркви Кнез, него Кнезу треба Црква да би проширио своју моћ, да би владао не само тијелима него и душама нашим! Сачувајмо Цркву нашу једину, онда ће она сачувати и нас и Космет, наше све.

Извор: stanjestvari.com