Почетна Колумна УДРИТЕ МЕНЕ, САМО НЕМОЈТЕ АЛЕКА

УДРИТЕ МЕНЕ, САМО НЕМОЈТЕ АЛЕКА

by Stefan Milanovic

Употребна вредност јавних иступа Небојше Крстића у последњих осам година своди се на изокретање јавне расправе и покушаје уплитања саговорника у реторичка надгорњавања, са циљем да се изгуби фокус са суштине, а то је најчешће дебата о делима режима. Сценарио је готово увек сличан: скренути пажњу довољно дуго да се заборави шта Вучић ради, а ако треба истурити и себе у први план, само да не дирају Вучића. Пример за то је и текст који је дотични адресирао мени, у листу Данас од 25. децембра. Од “саговорника” се очекује да наседне, одвуче се на странпутицу политике и троши време и енергију на рвање са нижим ешалонима режима, док моћни Вучић стоји изнад глиба политичких расправа.


Један од разлога за такву тактику је и то што Вучић не уме да се носи са конкуренцијом у равноправном окружењу. Због тога је последњи пут био у ненамештеној телевизијској емисији пре више од 7 година. Сваки пут пре тога, у суочавању са неистомишљеницима би више личио на неуротичног кловна који хистерише по студију, него на озбиљног политичара. И то нису могли да поправе ни маркетиншки стручњаци. Зато су смислили нови приступ: Вучић у емисије иде да се расправља са Надом Мацуром, Чедом Јовановићем, Миланом Антонијевићем и осталим статистима, а и из тих фингираних сукоба излази као доминантни победник. Противници режима за јавну дебату добијају разне Мартиновиће, Петковиће и Крстиће.


Баш у свом тексту, пита се маркетиншки стручњак и “бивши” саветник где то Вучић издаје Косово. Пошто очигледно није пратио фабулу, ипак ћу да напишем још мало онога што он сматра “отровним клеветничким мецима”, “гадостима и лагаријама”, “пашквилама и подметачинама”.
Србија је до те 2012. године и доласка Александра Вучића на власт била итекако присутна на територији Косова и Метохије. Где год је то било могуће, постојао је државни систем Србије: од услуга попут телекомуникације и енергетике, па до правосуђа, локалне администрације и цивилне заштите. Између севера Косова и централне Србије није било граничних прелаза. Размонтиравање тог система започиње управо Вучић.
Већ у децембру 2012. успоставио је граничне прелазе и царине, затим је Бриселским споразумом укинуо постојеће безбедносне и правосудне структуре Србије на северу Косова, силом је интегрисао српске судије, тужиоце и полицајце у тзв. косовске институције. Преговоре је са техничких подигао на статусни ниво, а из оквира изасланика на ниво председника и премијера. Предао је телекомуникациони систем и сложио се са засебним позивним бројем за Косово. Допустио им је чланство у десетинама међународних организација и регионалних иницијатива, као и учешће у спортским савезима попут ФИФА, УЕФА или Међународног олимпијског комитета.
У септембру 2020. је потписао Вашингтонски споразум, где је Косово по први пут било представљено без тзв. звездице, односно ознаке 1244 која је оспоравала њихов суверенитет у међународним односима. Тим споразумом, директно је позвао Израел да призна независност Косова, прекинуо је кампању повлачења признања независности, а обавезао се и да Србија неће блокирати покушаје Приштине да уђе у преостале међународне организације.
Почетком децембра предао је Албанцима комплетан енергетски систем на северу Косова – инфраструктуру у коју је Србија улагала деценијама и, што је важније, снабдевање Срба на северу струјом, које је сада у рукама Приштине. Ту аферу Вучић покушава безуспешно да заташка: након састанка са челницима ЕПС, ЕМС и представницима Срба са Косова, 16. децембра је јавности обећао да ће закључке у вези енергетике саопштити “у наредна 72 сата”. Од тада до момента писања овог текста је прошло 11 дана, а одговора нема. Мора да је и ову тактику лагања и скривања од јавности осмислио неки маркетиншки стручњак.


Као што “бивши” саветник из овог кратког прегледа може да види, ја нисам никакав “морални арбитар који одлучује ко је издајник”. О томе одлучују чињенице и дела у претходних осам година.
За то време демократија у Србији је руинирана, медијске слободе сузбијене, а пљачка и корупција је на врхунцу. Али све то мој саговорник добро зна, јер у том систему учествује. Не искључујем да ће се једнога дана правити да ништа о томе није знао, уосталом историја је пуна оваквих добронамерних а ето наивних саветника, који су у свом блаженом незнању само хтели да помогну – обично на томе заснивају своје јавне одбране након пада ауторитарних режима, тј. након ослобођења.