Почетна Актуелно Ода српској провинцији из позадине: Стара нормалност и нови људи

Ода српској провинцији из позадине: Стара нормалност и нови људи

by Stefan Milanovic

Времена у којима смо живели иоле нормалним животима као да су далеко иза нас. Многа дешавања у свету, али и у политици и друштву, утицала су и на живот у Србији.

Шта се догодило са обичним човеком, становником наше земље? Где је? Зашто се сакрио? Од кога бежи?

Коме треба да му пропагандни спот америчке амбасаде објашњава да је свет? Мени не. А верујем ни теби који читаш овај текст. Сваки човек је свет у малом.

Осврнимо се на секунд у претходних годину дана. На оног обичног човека, који је већ споменут. Где је он? Ради од 6 до 14 часова, да испуни ту норму од осам сати радног времена. Често на послу остаје и дуже. Газда код ког ради пријавио га је на минималац. Овај радник се не буни, има посао. Моћи ће да прехрани породицу. Његова жена исто тако ради од 6 до 14 часова. Ако живе у провинцији, поред послова које раде, вероватно имају и других послова. Тако живи већина поштених породица у Србији. После посла, ручају, мало се одморе, па трком на други посао. Неће се њива сама од себе изорати, пшеница и кукуруз посејати, животиње нахранити, шљиве обрати, кромпир повадити, паприка и парадајз оплевети. До мрака ради. Кад се буди сунце буде се и они, сељаци. Кад сунце крене на починак, и они[K1] , сељаци иду на починак. Имају за живот, имају за себе. Али, целога живота су уштедели, а једино за шта уштеде и штеде је новац који спремају да пошаљу децу у Београд, Ниш и Нови Сад на факлутет. Треба да плате стан, комуналије, књиге и скрипте (најчешће половне и копиране) својој деци. Децу саветују да не раде у тим великим градовима. На њима је да уче, да „очисте“ годину. А деца, деца знају за муку родитеља, углавном. Деца се потуцају по великим градовима, уче по читаоницама факултета и библиотекама, раде послове које су нашли преко разних студентских задруга. А овај наш сељак из приче зна, да се оног дана када је своје дете послао у Београд, „у свет“, заувек опростио од њега. Јер, зна да у његовој општини нема посла. Има, али само за „одабране“. Његово дете није „одабрано“. Његово дете, дете из поштене породице, је учило по 10 сати дневно, радило је док је студирало. У раној фази живота се сусрело са неправдом, али га то није дало поколебати. Његово дете, као и он, као и његова жена, увек су хтели да живе поштеним животом. Али, тај српски домаћин се ипак много изнервирао када је саопштена цена вишања. И не само вишања. Толико се изнервирао да је узео моторну тестеру и посекао цео засад вишње. А знаш ли шта га је још више изнервирало? То што је по друштвеним мрежама видео да такав гест екипа из „круга  двојке“, она лажна елита, то осуђује. Вероватно би да су једном ушли у њиву, имали бар мало другачије мишљење. Али, добро. Шта ћеш.

Е тај „мали“ човек и његова жена су се повукли. Они су ти који су по неколико послова радили, који су уредно увек, годинама уназад, плаћали рачуне за струју, рачуне за воду, комуналије. Они су увек редовно и порез плаћали. Та жена и тај мушкарац су одгајали децу да буду вредна, радна, неговали су њихове способности: плаћали деци клавир, уписивали их на спортове, језике… Јер, за децу мора да има, а за њих – шта остане. Тај човек је отишао да брани своју земљу од непријатеља. Али, много брзо је схватио оне реци војводе Живојина Мишића: „На Теразијама треба подићи заједнички споменик српском војнику и српском волу! Јер они у рату добијају битке, а после рата исто прођу.”

Тим људима највећа животна срећа је када им деца дођу за празнике или викендом кући. Деца им још нису ни дошла, а они већ размишљају колико новца имају да им дају када крену и шта све могу да им спакују од хране. Ти такви људи, обични, а највреднији, они који су стуб друштва и државе су маргинализовани. Осећају се као ванземаљци у овом свету. Њима не треба чувена флоскула „нова нормалност“, јер они знају да је то „мамац за будале“.

Глас тих људи би требало да се чује. Они су најпониженији. А зашто? Зато што су целога живота само радили, ћутали и трпели. Мислим да им је доста. Уствари, знам.

Пише: Јована Ћирковић