Почетна Колумна Град изникао из пепела: Историја Новог Сада (ФОТО)

Град изникао из пепела: Историја Новог Сада (ФОТО)

by Stefan Milanovic

Дунавски Гибралтар


Нови Сад је један од три највећа града у Србији – на свега сат времена вожње од Београда. Иако није конкурисао за место најлепшег града у земљи, када би такав конкурс постојао, сигурно би освојио гран-при. Лепим и отменим чине га и Новосађани који су, и у доба брзе комуникације, сачували равничарски мир и природну љубазност. Испод “петроварадинске стене”, мале панонске планине Фрушке горе, настао је град на Дунаву – Нови Сад, који постоји тек нешто више од 300 година. Први пут је споменут 1694, две године пошто је почела градња Петроварадинске тврђаве. Ту, на „Дунавском Гибралтару“, на 1255. километру ове реке, средњоевропска Хабзбуршка монархија се подизањем Тврђаве уздигла из пепела, после турске опсаде Беча 1683. године. У троречју Дунава, Тисе и Саве, где су се сучелиле три цивилизације–хришћанског Истока, хришћанског Запада и ислама – нашле су уточиште бројне етничке и верске групе. Срби то тле назваше Војводином, а други то прихватише. Овај простор, и пре и после Римљана, има занимљиву историју дугог трајања, бројних народа и култура. Боравили су ту: Гепиди, Хуни, Авари, Словени, Германи, Мађари, Византинци и Турци. На “петроварадинској стени”, Римљани су подигли утврђење, које су касније Мађари обновили, а Турци одржали. Наспрам Тврђаве, на левој, мочварној обали Дунава, после протеривања Турака, крајем XВИИ века, Аустријанци су подигли мостобран, а око њега је никло насеље војника, занатлија и трговаца. Испрва је насеље названо Рацко (Српско) село, а касније Петроварадински шанац. Када се насеље увећало, после престанка ратова почетком 18. века, грађани жељни слободе успели су, уз финансијски откуп од 80.000 форинти, да од царице Марије Терезије издејствују статус СЛОБОДНОГ КРАЉЕВСКОГ ГРАДА, под именом НОВИ САД. Било је то 1. фебруара 1748. године.

Где су мостови?
Дунав је одувек даривао и кажњавао Нови Сад. Даривао – када му је давао воду за пиће и лађама доносио путнике, робе и идеје. Кажњавао – поплавама. У ранијим вековима Дунав је прелажен понтонским мостовима. У XX веку премошћаван је десет пута. Ратови су рушили мостове. Новосађани су неколико година после бомбардовања (1999) говорили да имају два моста над Дунавом, један (понтонски) на Дунаву, а седам у Дунаву.

Српска Атина
Од самог почетка, Нови Сад је био вишенационални град. Највише је увек било Срба, а било је и других: Мађара, Хрвата, Словака, Русина, Грка, Цинцара, Јевреја, Румуна, Рома и ко зна све кога. Тај свој мултикултурни имиџ сачувао је до данас. Један путник је о Новом Саду XВИИИ века написао: ,,Овај слободни град је знаменит пример шта све може да учини толеранција и трговина.“ Од 1748. градом је управљао слободно изабрани Магистрат. Нови Сад је тада имао 4.620 становника. Према договору српског и несрпског становништва, наизменично су се на челним функцијама града смењивали православац и католик. Почетком XИX века, српски просветитељ, реформатор правописа Вук Стефановић Караџић, рекао је да је Нови Сад ,,највеће српско опшчество на свијету“. У Револуцији 1848/9, град је бомбардован и уништен. Неком чудном снагом, његови грађани су га обновили у комбинацији барока и других архитектонских стилова, уздигавши га у другој половини XИX века у ,,Српску Атину“. После Првог светског рата и распада Аустроугарске монархије 1918, Нови Сад је – као и цела Војводина – својом историјском одлуком ушао у састав Србије, односно новостворене Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, тј. будуће Југославије. У XИX веку, Нови Сад је наставио свој тихи подунавски пут развоја у културном и привредном погледу. Развио се у модеран европски град с булеварима и великим грађевинама, као што је велелепна зграда Бановине, један од симбола града. После трагичних догађаја у Другом светском рату, када је страдало много Новосађана, град се нагло увећао и проширио на све стране.

Матица културе
Од самог настанка града, његови грађани бринули су о свом духовном животу. Одмах су подизали цркве. Прве православне биле су: Николајевска, Саборна црква св. Георгија, Успенска и Алмашка. Сопствене вернике окупљале су: римокатоличка, гркокатоличка, реформатска, протестантска, јерменска црква, а касније и јеврејска синагога. Уз црквена здања, подизане су и школе. Новосађани су у XИX веку имали две гимназије: српску и мађарску, те и друге школе. Негован је културни живот грађанства. Развијано је књижарство, новинарство и штампарство. Од културних институција основане су Српска читаоница (1845) и Српско народно позориште (1861). Али најважнији догађај био је пресељење Матице српске у Нови Сад, 1864. године. Матица српска, најстарија српска културна институција новог века, основана је у Будимпешти 1826. године. У њеном крилу развиле су се и друге установе, као Библиотека Матице српске, Галерија Матице српске, Музеј Војводине, Музеј града Новог Сада и др. У доба националног романтизма и грађанског либерализма, политички живот у Новом Саду и Војводини пробудио је Светозар Милетић, највећи политичар код Срба XИX века. Његов споменик налази се на, у самом центру града на Тргу слободе, где је и зграда некадашњег Магистрата, данас Градске куће. Епитет ,,Српска Атина“ заправо је означио златно доба културе Новог Сада. Уз институције, томе су највише допринеле значајне личности. Ово је град кратке историје, али занимљивих људи и догађаја. Овде је почетком XX века живео и Алберт Ајнштајн са својом супругом Милевом Марић-Ајнштајн.

Богатство садржаја
На овој раскрсници речних, друмских и трговачких путева, сусретања култура и цивилизација, европске и оријенталне економије, настали су већ у XИX веку сајмови. На традицији вашара, створен је Новосадски сајам, који током целе године одржава изложбе европског значаја. Грађански живот Новог Сада би био незанимљив без кафана и забава, али и без традиционалних културних манифестација. Штимунг чувених старих кафана у Новом Саду се још осећа. Али, савремени живот донео је нове традиције. У Новом Саду се одржавају: позоришни фестивал ,,Стеријино позорје“, дечји фестивал ,,Змајеве дечје игре“, песнички сусрети ,,Бранково коло“, Новосадске музичке свечаности, „Војвођанска тамбурица“, а одскора и летњи интернационални рок фестивал ,,Еxит“ на Петроварадинској тврђави, као и Фестивал уличних свирача. Новосађани се баве спортом од настанка града. Најстарији спортови су коњички, стрељаштво и веслање. Модерно доба донело је нове, олимпијске спортове, у којима су Новосађани освајали бројне медаље. У Новом Саду се сваке јесени трчи ,,Новосадски маратон“, а постоји и ,,Фрушкогорски маратон“ с друге стране Дунава. Лето Новосађани проводе на својој реци, углавном на чувеној плажи „Штранд“.

Тврђава као ризница
Кад пређе на десну обалу Дунава, човек се нађе у Петроварадину. Овај бисер барокне архитектуре, СУБУРБИУМ грађен је кад и Петроварадинска тврђава, од 1692. до 1780. године. Тврђаву, фортификацију по систему маршала Вобана, на 112 хектара, красе бројни бастиони и касарне. Данас је то цивилна, културна ризница у којој се налазе хотел ,,Леополд И“, ресторани и изузетна тераса-видиковац. Ту је и Музеј града Новог Сада са водичком службом која омогућава обилазак подземних војних галерија. На Тврђави се налази и Историјски архив града Новог Сада, део Академије уметности Новосадског универзитета, ,,Атеље 61“ (радионица уметничких таписерије) и бројне уметничке галерије, радионице и кафеи. Тврђавом доминира чувени торањ са сатом, један од визуелних симбола Новог Сада.

Занимљива околина
Ако би се од Петроварадинске тврђаве пошло даље према Фрушкој гори, ту су Сремски Карловци, српски православни духовни центар са најстаријом гимназијом (1791) и богословијом. Познати су и по винским подрумима. Планина Фрушка гора,чији шумовити врхови једва прелазе 500 метара надморске висине, познато је виногорје. Зову је још и ,,мала Света гора“, због чувених српских манастира (Крушедол, Хопово, Гргетег…) подизаних у доба сеоба Срба пред Турцима. Код Сремских Карловаца, на супротној обали Дунава, лежи чувено село Ковиљ, са познатим српским манастиром. Ковиљски рит је богат ретким барским биљем и птицама, риболовним и ловним теренима. Ту су и незаобилазне чарде у којима се кува рибља чорба и паприкаш, пију хладни шприцери (вино и сода-вода) и ужива у тамбурашкој музици. Ако би се кренуло уз Дунав, према Футогу и Бегечу, где су омиљени терени риболоваца и ловаца, идући даље, дошло би се до Челарева. Ту се налази познати археолошки хазарски локалитет, дворац Дунђерских и велика пивара. И тако редом. Нови Сад и његова околина су заправо недељива, оригинална урбано-рурална, целина у којој сада живи око 400.000 становника, гостољубивих људи, жељних сусретања са свим добронамерним путницима намерницима, свих култура, језика и осмеха.

Извор: Интернет/медији