Почетна Друштво НЕПОЗНАТА ПИСМА САВЕ ШУМАНОВИЋА

НЕПОЗНАТА ПИСМА САВЕ ШУМАНОВИЋА

by Stefan Milanovic

“Путеви историје су такови, да на њима само је сила која пролази глатко, а слаби како им други досуде. То што могу наредни дани, па и године, да донесу нама, може бити катастрофално по наше католичке Југословене, док ми Срби ћемо се одржати и као покорени евентуално, захваљујући нашем православљу”, написао je Сава Шумановић, две године пред смрт.

У тексту Сава Шумановић – Сликар светлости у времену таме, објављенoм поводом 125. годишњице рођења најпознатијег сликара са ових простора, ексклузивно су приказана и његова писма из 1939. и 1940. године. Писма смо објавили љубазноношћу породице Вереш. До њих је дошао Милан Вереш, дугогодишњи дипломата али и колекционар. Милан Вереш био је  амбасадор социјалистичке Југославије у више држава и последњи амбасадор СФРЈ у Москви, од 1986. до 1991. године. Господин Милан Вереш преминуо је у јулу 2019. године, а писма су данас у власништву његове породице.

Постоји укупно шест писама Саве Шумановића упућених професорки Јулијани Јулкици Бошковић из Београда, од октобра 1939. до јуна 1940. Шумановић пише из Шида Јулијани Бошковић која је живела у Професорској колонији, у улици која се тада звала Бана Јелачића, на броју 17. Данас је то Улица Љубе Стојановића.

Прво писмо Шумановић је написао 3. октобра 1939. месец дана након своје велике самосталне изложбе у Београду, отворене на дан када је отпочео Други светски рат.

Ово је садржај првог писма: 

Шид 3. X. 1939.

Врло штована и љубазна госпођице Јулкице, необично Вам много захваљујем како и на писму тако и на новцу који сте ми изволили упутити. Радује ме да Вам се моја изложба толико свидела и да сте имали о њој тако високо мишљење. Сада се полако спремам на посао опет, па ћу Вам сигурно насликати винограде „деда Перице” који су данас колико сам чуо у поседу госп. Штурма деломично, а тај ја крај добро познам. Само се госпођице Јулкице немојте сувише журити за слику, хтео бих да Ви добијете нешто добро и карактеристично, па ћу сада са јесени ухватити неколико скица, па онда са пролећа опет, па које буду лепше ту ћу Вам послати да је видите, или ћете ви наићи у Шид већ како се будемо договорили, али свакако да ћете жељени мотив добити. То је крај веома интересантан, који води ка извору „Клену” долином испод Опаљеника, и необично сликовит, а над самим Кленом имамо и ми нешто поседа (некад виноград а сада ораница) па кадкад послом наиђем и ја тим крајем, па га зато и познам. Испоручите љубазна госпођице Јулкице мој рукољуб госпођи Пави а Ви примите уз моју захвалност и моје најискреније штовање и поздраве.Сава Шумановић

Шумановића и Јулкицу Бошковић спајао је заједнички шидски завичај. Она је од њега наручивала слике сремских пејзажа и молила га да наслика предео где су се некад налазили виногради њеног деде Перице. Шумановић јој отписује:

Штована госпођице Јулкице,
захваљујем Вам много на сећању па Вам јављам да сам нашао број 309 који се слаже са описом, који сте изволели учинити у Вашем писму. Слику ћу Вам одмах упутити чим ми столар начини сандуче за њу. То ће ваљда бити у понедељак. Рачунаћу Вам слику као и пре 75 дин (тако сам Вам рачунао и ону прву фигурицу) додано још 10 дин за сандук и поштарину. Ви ћете ми новац послати када успете, јер то не треба ни да буде одмах, него онда када Вам буде згодно. Што се тиче скица деда Перичина винограда ове јесени, ради перманентно ружног и кишног времена нисам могао их начинити . Но доћи ће пролеће и лето, па ћу тада да то начиним. Јесен осим 4-5 дана била је сва у киши, а ти лепи дани дошли су већ онда када су виногради били обрани, па виногради онда чине ружну слику рад раскидана и ишчерупана ластара. Захваљујем Вам још једном на Вашој наруџби па Вас молим да примите уз моју захвалност и изразе мога најискренијег штовања.

Сава Шумановић

Нећу да остарим као сликар, већ хоћу да се вежем што чвршће за моју младост….

Kрајем марта 1940. године Шумановић поново помиње чувену изложбу из 1939. године, највећу коју је југословенски уметнички свет икада видео. А на питање да ли ради, одговара да је до сада завршио 40 слика средњег формата, али и да се вратио старим скицама из Париза и тако оживео у себи двадесете године. „Нећу да остарим као сликар, већ хоћу да се вежем што чвршће за моју младост”, пише Шумановић у овом писму.  

Шид, 29. III. 1940.

Много штована госпођице Јулкице,
примио сам љубазно вам писмо, па се захваљујем најлепше на пажњи коју исказујете моме раду. Ја сам данас, како сам примио Ваше писмо, разложио и претражио своје слике, које сам имао у Београду на изложби па сам потражио снегове које имам. Како ми нисте означили број, бирао сам по сећању која Вам се је на изложби допала (можда се и варам) па мислим да је то бр. 118, а тај се је снег опште допадао, јер је лепо расветљен сунцем поподневним, и јер је мотив кућица пријатан. Слика је размера 92×73 цм, а такав сам ја формат продавао по 1250 дин на изложби (када сам снизио цене у пола) па мислим да вам неће бити прескуп за цену од 500 дин. Ја ћу Вам га послати чим ми столар доврши за то сандук, и то као брзовозну железничку пошиљку, јер је за пошту слика сувише великих размера. Од овогодишњих мојих зимских пејсажа нисам се могао ни за један да решим да Вам пошаљем, јер је небо ове године било претерано сиво, па су пејсажи малко тмурнији. На ваше питање да ли радим, могу Вам одговорити да сам до сада свршио 40 слика средњег формата, и да рад мислим да наставим истим интензивитетом даље. Осим мојих редовних мотива Шида, узео сам и некоје старе студије и скице слике, које сам поклањао у Паризу (или продао) па их наново начинио на платну. Тако сам обнови сећања на мој рад пре мога оболења па и на рад који је следио после тога, у Паризу 1929. Један размак од скоро 14 година опет сам оживио у себи. Нећу да остарим као сликар, већ хоћу да се вежем што чвршће за моју младост. Још једном хвала Вам највеће на пажњи коју указујете моме раду. Новац немојте се сувише журити да ми шаљете. Када Вам буде могуће Ви га пошаљите.
Примите штована Госпођице уз моју захвалност и изразе мога дубоког штовања.

Сава Шумановић

Последње писмо Саве Шумановића од 20. јуна 1940. посебно је занимљиво. Наиме, то писмо је очигледно реаговање на претходно писмо Јулкице Бошковић о ономе што се десило Паризу у јуну 1940. Писмо је написано неколико дана након што је војска нацистичке Немачке ушла у Париз, 14. јуна 1940. године. Девет дана након тога, 23. јуна, настао је и снимак Адолфа Хитлера испред Ајфелове куле, снимак који је шокирао све уметнике за које је Париз између два рата био оно што ће Њујорк постати након рата – центар света. Сава Шумановић је у Паризу боравио у три наврата, последњи пут 1929, када се вратио у земљу и остатак живота провео у Срему.

Шумановић је био сјајан сликар, али, испоставиће се, не баш најбољи прогнозер историјских догађаја. Он у писму пише: „То што могу наредни дани, па и године, да донесу нама, може бити катастрофално по наше католичке Југословене, док ми Срби ћемо се одржати и као покорени евентуално, захваљујући нашем православљу.” Две године после овог писма Шумановић је убијен само зато што је припадао тој вери.

Ово је садржај тог писма: 

Шид 20. VI. 1940.

Штована и много цењена госпођице Јулкице,
шаљем Вам слику данас као брзовозну пошиљку. Молим Вас најлепше да будете добри да код отварања прво дадете клинце у ћошковима, који држе да се слика не миче у сандуку, савити према горе, па их онда извући. То је са разлога да се не би са клештама слика оштетила. Морам Вас опоменути на ову ситницу да слику не би окренули у таму јер још нису прошла 2 месеца од дана када је рађена, па онда ако је у тами хоће да жути уље. Средње собно светло чини јој најбоље.
Штована госпођице Јулкице, немојте се сувише жалостити Француске и Париза ради. Нити ко може то својим жељама да измени а ни својом жалошћу да поправи. Свакако да није угодно све то, а највише са разлога тога што ће сада те силе победнице да прекрајају Европу по свом укусу, па ће Немачка по свој прилици порушити и Тријанонски уговор о миру, као што је порушила и Версајски, да својој савезници Мађарској испослује од ње жељене коректуре, па ћемо и ми као и Румуни страдати код тог новог делења. Никаково увлачење у љубав Немаца неће нам користити, а одупрети се томе војно, мислим да би било не само очајан, него и фатално хрђав чин, који би нам донео пропаст наше националне слободе.
Путеви историје су такови, да на њима само је сила која пролази глатко, а слаби како им други досуде. То што могу наредни дани, па и године, да донесу нама, може бити катастрофално по наше католичке Југословене, док ми Срби ћемо се одржати и као покорени евентуално, захваљујући нашем православљу. Прем и то само парцијелно, јер у Македонији неће нам ни православје помоћи. Ту ће ове захтеве Бугара, Италија и Немачка помоћи, а католичке Славене ће по свој прилици једна и друга пре или касније себи придружити. То су црне визије али боље је унапред знати шта се може да деси, него у одсудним тренуцима дрхтати и жалити.
Много Вам добра желим, поздрављајући Вас најлепше. 

Сава Шумановић

Извор: РТС; Аутор: Стеван Костић