Почетна Колумна Давор Калајжић: Истином по лажима

Давор Калајжић: Истином по лажима

by Stefan Milanovic

Инцитатус је отишао, а Коштуничин дипломирани богослов је наставио – једнако неспособно, нетачно и каријеристички. Напредно, по систему – што више лажи – то боље напредовање у служби.

  • Ниједне кривичне пријаве нема нити пресуде за 60.000 Албанаца који су кренули да заувек протерају српски народ са простора Косова и Метохије – одвали дипломирани богослов и остаде жив. А односи се на податке везане за подсећање на 17 година од “Мартовског погрома” из 2004. године.

Истина је следећа: 242 Албанца правоснажно су осуђена за кривична дела која су починили током „Мартовског погрома“, док је 157 осуђено прекршајно. Један је трајно ослобођен кривице.

На пример, 14 их је кривично осуђено на затворске казне у трајању од шест месеци до 18 година, за почињена дела убиство, убиство у покушају, изазивање опште опасности. Такође, пресуде су укључивале паљење, рушење, напад на службено лице, напад на УНМИК и КФОР персонал, али и крађе, наношење телесних повреда итд.

Интересантно и веома илустративно – 17. марта 2004, ниједан припадник мисије ОЕБС није нападнут, нити је та мисија тог дана претрпела штету. Одмах да нагласим, број осуђених је понижавајуће и срамотно мали! И казне које су добијали су биле најниже могуће предвиђене законом, па чак и ниже од тога (!), док су многима кривичне казне биле у даљем жалбеном поступку замењене условним и новчаним казнама. Свеукупна пост-мартовска “казнена“ политика међународне заједнице била је скандалозна и допринела је учвршћивању албанског осећаја недодирљивости и својеврсне награде за учињено. Тиме су створени услови за креирање атмосфере перманентног и некажњег насиља над Србима и осталим неалбанцима, који је све до данас у функцији тихог етничког чишћења КиМ. На ову политику Србија није нашла одговарајући одговор. Напротив, хита у “правно обавезујући споразум“!

Treba naglasiti da gore navedena evidencija o “konačnom“ broju pravosnažno kažnjenih i osuđenih nije do kraja transparentna i precizna, jer od 2008. godine i proglašavanja “nezavisnosti“, saradnja samoproglašenih pravosudnih institucija sa još uvek jedinim važećim pravnim administratorom KiM, UNMIK-om, naglo pada, pa UNMIK nije bio u prilici da ažurira podatke do današnjih dana, a naročito obzirom na činjenicu da je tokom 2008. godine, zahvaljujući diletantskoj politici tadašnjeg rukovodstva Srbije, EULEX preuzeo sve pravne predmete od UNMIK-a, čime je dotadašnje sprovođenje “pravde“ na KiM palo na najniže grane i praktično nestalo, da bi posle “Briselskog sporazuma“, kompletno pravosuđe na KiM bilo predato na upravljanje Albancima, sa sve prisilno „integrisanim“ i „nezavisnoj Kosovi“ zakletim na vernost srpskim tužiocima i sudijama.

Политичка штета „Мартовског погрома“ је немерљива. Њему је претходила темељна припрема, на коју ондашње српско руководство није обраћало пажњу и поред благовремених упозорења. Као и увек, били су „необавештени“.

Политичка штета „Мартовског погрома“ је немерљива. Њему је претходила темељна припрема, на коју ондашње српско руководство није обраћало пажњу и поред благовремених упозорења. Као и увек, били су „необавештени“.

Наиме, већ те 2004. године, они су у више наврата хтели да прогласе независност, али су сваки пут били спречени од стране „међународне заједнице“, чији су извршитељи на терену били УНМИК и КФОР. ОЕБС је само фингирао „развој демократије“, док је заправо у „рукавицама“ радио све на јачању и промоцији будућег „независног Косова“. Нарастајућа нервоза је конвертована у већ добро познати сценарио – што не иде милом, иде силом, тако да су инкриминисаног дана паралелно напали на два фронта, по УНМИК-у и Србима. Рачунали су да КФОР, нарочито „пријатељски“ амерички, неће дејствовати.

На моје велико чуђење, америчке снаге у оквиру КФОР-а су критичног дана жестоко деловале по терористима, нарочито у одбрани Чаглавице, Лапљег Села и Грачанице, где су бојевом муницијом зауставили разарачки поход, наневши им пристојне губитке, који су остали сакривени до данас, јер се америчко-албанско „братство“ не сме довести у сумњу.

УНМИК се углавном бранио сам, задавши, али и претрпевши губитке. С друге стране, француски КФОР је одиграо срамну улогу директне помоћи терористима приликом потпуног и темељног уништења српског села Свињаре као и мешовитог српско-ромског Новог Села Маџунско, одакле су сви неалбанци протерани, а готово све куће спаљене уз још једно мирно француско посматрање.

Срби се практично никада нису вратили тамо одакле су протерани, чиме је етничка слика КиМ трајно и озбиљно промењена. Дугорочнији ефекат је убрзана продаја српске имовине и масовно исељавање, које је најдрастичније било у свим већим градовима, а нарочито у Приштини и насељу Косово Поље, одакле су Срби у потпуности протерани, да би касније сву имовину и продали.

Невероватан куриозитет државне небриге за пост-мартовску промену етничке слике на КиМ посебно је дошао до изражаја у време „легалисте“ Војислава Коштунице, који је преко својих служби за КиМ дозволио прво ретроактивни противзаконити откуп, заправо поклон и папиролошки трансфер државне имовине у приватно власништво, да би потом нови „власници“ са протоком времена сву (државну) имовину за дебеле паре продали Албанцима. Тиме је Србија изгубила комплетно „Универзитетско насеље“, као и „YУ програм“ у Приштини, што је допринело убрзаној депопулацији српског становништва у граду, после чега је сличан образац задесио и остале „градове“ на КиМ.

Посебна катастрофа етничког погрома обрушила се на Србе и Црногорце и делом Бошњаке у Метохији, а није било поштеђено ни Косовско Поморавље. На другој страни, захваљујући покојном Оливеру Ивановићу и осталим „бранитељима моста“, претежно српски северни део Косовске Митровице, која је тог дана била главни правац и циљ напада терориста, није пао! Нажалост, све што је покојни Ивановић са својим бранитељима направио, а ондашње Српско национално веће северног КиМ сачувало, издајничким „Бриселским споразумом“ уништили су Александар Вучић и Ивица Дачић. Што „Мартовски погром“ није остварио, успела је црвено-црна-ЈУЛ коалиција у свом другом мандату.

Праву виталност показала је Српска православна црква. Иако је у „Мартовском погрому“ извукла најдебљи крај, успела је да се физички и духовно подигне и да дá одлучујућу подршку преосталом живљу. С тим у вези, морам да нагласим да је историјско седиште СПЦ, Пећка патријаршија, од пресудног значаја за будућност Србије и АП КиМ. Патријарх српски Порфирије припада Пећком трону и тамо му је духовно, морално и световно место. У овим одсудним тренуцима по целовитост државе, у тренутку кад отуђено руководство бестидно спроводи издају, патријарх би морао да буде на висини историјског изазова и Божијег изаслања, те да остане да столује у Пећкој патријаршији*. То би био глогов колац у косовску независност, али и глогов колац за издајнике.

*у тренутку писања овог текста Патријарх српски налази се у Пећкој патријаршији

Давор Калајжић, пензионисани службеник политичке канцеларије специјалног представника УНМИК-а