Почетна Колумна Колико вреди кожа држављанина Србије?

Колико вреди кожа држављанина Србије?

by Stefan Milanovic

Пише: Владимир Станисављев

Да одмах прецизирамо – у распону од ништа до много милиона, нечега и некоме.А све зависи од тога ко и ради чега је тражи, колико му треба, или сметаи колико је спреман да плати да би „добио“ маркирану кожу, а све зарад личног профита, често покривеног „вишим државним интересима“, или глобалним циљевима.


Помислићете да то ипак зависи од власти, закона на снази, уставног поретка, владавине права, степена демократије, морала … али не, ти параметри нису битни.


Црну листу јефтиних кожа Србије отворио је Карађорђе, а наставили Михаило, Александар, па опет Александар.


Тито се придружио, а његов „број кожа“ и до данас је неутврђен, а највећи „трофеји“ су му били Чича, Крцун и Лека.

Традицију је наставио дуо Милошевић-Марковић, за чије владавине су политичка убиства заиста достигла језиве размере и тек предстоји да све буде истражено, јер имадоста нејасних убистава и потенцијалних налогодаваца из правог криминалног миљеа, који су своја (не)дела сакрили иза паравана брачног пара.


Таман смо се понадали да је томе дошао крај, када је „легалиста“ Коштуница, постао „необавештен“ о „изручењу“ поменутог Милошевића и пре њега Стакића. Џаба је Савезни Уставни суд тадашње државе донеопривремену меру којом је суспендовао Уредбу Владе Србије о сарадњи са „Хашким трибуналом“. То Ђинђићу, Јовановићу, Легији и „необавештеном“ Коштуници није сметало да Милошевића експресно „спакују“ за Хаг.
И ту креће прекретница модерније историје Србије, гажење Устава и закона зарад транспарентне трговине кожама. Остаје да буде утврђено ко је све добио и евентуално поделио 10 милиона долара, на колико је била уцењена Милошевићева кожа. А гле случајности, ноћ касније амерички Конгрес је доделио вишемилионску доларску „помоћ“ ондашној Југославији, која је бог-те-пита где и како завршила.
Потом је „доказани легалиста“, да би легализовао „заобилажење“ тадашњег Устава који је изричито бранио изручење држављана Србије, измислио „предају“, категорију коју Устав и закони нису познавали, а што није записано – допуштено је, па су хашки оптуженици, један по један, „добровољно предавани“ непријатељу на тацну, а заузврат су њихове породице добиле неке „привилегије“, у ствари оно што им је законом припадало, али их је неко уверио да су „привилеговани“.

Остало је пар „тврдих ораха“, Младић и Караџић, например. То је решила „служба“, у маниру холивудских професионалаца ииспоручила орахе у замену за мед.
У међувремену, Устав и закони су промењени да одговоре захтевима тзв.“придруживања и проистеклим обавезама“, тј. легализована је предаја држављана Републике Србије страним потражиоцима.


Тако је свеопште урушавање Устава и закона Србије најзад заокружено, а све ради „виших, државних интереса“. Од тада, осим што кожа грађана Србије не вреди у земљи, што су у смрти доживели нпр. Славко и Оливер, не вреди ни ван ње, што су у смрти доживели нпр.Слађана и Јовицау Либији.
А све зато што наше правосуђе није у стању да независно и професионално ради свој посао.

После његове разградње од стране Тадића, дошла је нова екипа партијских зомбија са врло (не)сумњивим дипломама, „знањем“ и искуством. У талу са „бившим“ кадровима и новонаврлим кадровицима, установљен је амбијент за Уставно-правну пропаст Србије и владавину мафије.

Српска полиција и правосуђе, како пре, тако и данас, нису у стању да кадровски, технички, професионално и независно препознају, а камоли процесуирају епидемију кривичних радњи и (не)дела. Тиме је отворен простор за председника државе и његове зунзаре да цртају мете на челу сваког ко им није по мери.


У том хаосу пијачне трговине правним поретком ијефтиним кожама наших грађана,под диригентском палицом политике, живо черечени и драни Срби постају монета за поткусуривање политичких интереса иза којих стоји само „мистер долар“. Вучић, Ђурић и још којекакви киоск-дипломци великог апетита рукују се и тале са доказаним и пред нашим правосуђем осуђеним бубреговадцима, Тачијем и Харадинајем, па уз помоћ „контроверзних бизнисмена“ са галерије Скупштине Србије који су позната лица са Интерполових и УНМИК-ових потерница и КФОР-ове књиге организованог криминала на КиМ, утерују неке своје Србе у терористички парламент, судство, царину и полицију, где ови продају своју кожу и државу Србију за дупле плате и косовски додатак, уз „теренске издатке“, што је локални израз за пљачку српског буџета на лицу места. Да не буде забуне, сисају они и „Косовин“ буџет и међународне донације, али то шиптари оберучке подржавају, јер им је присуство јефтиних српских кожапреко потребно за прибављање непостојећег легалитета и легитимитета„независне државе“.
С тим у вези, показало се да је јефтина кожа и српских пријатеља, нпр. Сергеја Лаврова. Његова „отпризнавања“ су јефтино продата потписом са Вашингтонске хоклице, уз неизоставни рефрен „ја све ове дане чекам да ми сване“. И свануло је још једној јефтиној кожи, која продаде КиМ за наводно другу фотељу у држави у којој постоји само један трон.

Списак јефтиних кожа је непрегледан!


Кожа пилота хеликоптера и тек рођеног детета, а све зарад приватно/политичких циљева, који су покривени сурчинском маглом и наводним малиганима возача.

И возачи авиона су постали јефтина кожа, у ниском, или високом лету, са или без акумулатора и малигана, у „донираним“ кршинама,чију смо метаморфозу од кршева до летећих кршева буџетски солидарно платили, што опет убрајамо у „више државне интересе“.


Кад смо код возача, треба се присетити и Дољевца, где оде још једна јефтина кожа грађана Србије.
Списак је запањујући и тешко је све побројати, а треба му додати и најновијих 11 држављана, грађана Србије, који ће ускоро бити изручени САД, ради, како наводи неки тамо амерички суд, рачунарских превара.

Србија је у последњих неколико година са многим земљама потписала низ споразума о изручењу својих држављана. То је урађено ћутке, такорећи крадом, нарочито зато јер се показало да се иза многих изручења искључиво крије профит појединца.


Са друге стране, многа „неизручења“ су такође покривена профитом. Све зависи ко да више, потражилац, или тражени.

Наиван читалац ће упитати, да ли у тим силним споразумима постоји и обрнуто, имају ли они тамо јефтине коже на продају? Хоће ли нам бити испоручени Клинтон, Кларк, Блер, Тачи, Харадинај, Чеку, Готовина, итд.? Шта је нпр. са применом Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Босне и Херцеговине о изручењу из 2013/2014? Хоће ли врховни кадија наше државе тражити да нам буде изручен нпр. Насер Орић?


Е па неће, јер су неки од тих криминалаца који би требало да седе у нашим затворима, као што ће сутра седети наши грађани у америчком, постали део владајућег апарата ове државе, рецимо уважени саветници,или аплауз-мајстори са галерије, које ми, јефтинокожни грађани Србије, плаћамо из свог џепа да нам се заједно са својим најмодавцима смеју у лице и тргују нашим кожама.
Ослобођење од ове пошасти трговине јефтиним кожама држављана Србије захтева нову власт, реформисано правосуђеи државну управу, као и повратак Уставне одредбе којом ће бити спречена даља трговина живим душама наших грађана.


Станисављев Владимир