Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Борислав Пекић: АУТОЦЕНЗУРА

Борислав Пекић: АУТОЦЕНЗУРА

by pera

Аутоцензура је најопаснија и најтеже излечива болест уметности – њен рак. И као што је, бар према извесним теоријама, рак виртуелно својство самог живота, болест од које потенцијално сви патимо, само што код свих не добија или не стигне да добије клиничке форме, тако је и аутоцензура природно својство уметности, ако се она схвати у свом најширем смислу: као однос једног човека са свим осталим.

Будући да је тај однос ЈЕДНОСТРАН, НЕРАВНОПРАВАН, јер се не заснива НА РАЗМЕНИ искустава, истина, признања, обавештавања, осећања и идеја с читаоцем – ако је посреди књижевност – премда, опет, стварна размена и без читаочевог знања постоји, јер без ње, без супремације општег искуства, не би било ни књижевности, у том се ортаклуку једино писац “разоткрива и свлачи”, једино његово искуство, његово осећање и његове идеје постају део општег знања и интереса.

Стид и страх, агенс мовенси аутоцензуре, јављају се тада као самоодбрана, која пишчево “јавно свлачење и разголићавање” своди на пристојне, допуштене, БЕЗОПАСНЕ мере, без обзира ад ли их је прописало друштво или наше морално осећање …

Не уочи ли се на време болесно активирање такве самоконтроле, тешко приметљиво уосталом, јер она за себе пружа увек племенитија извињења од правих, не оперише ли се пре него што у метастазу пређе, здраво књижевно ткиво зараста у масне и болесне наслаге компромиса, алибија, изговора и лажи, које више никаква дијета на узвишеним начелима истинољубивости и човекољубивости не може повратити у живот …
Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 24-26).
Београд, Партизанска књига, 1984.
Пренето са borislavpekic.com