Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Џармушев еп о слободоумним и оригиналним чудацима

Џармушев еп о слободоумним и оригиналним чудацима

by pera

Тамо где је Џармуш – тамо сија рокенрол! Чак и површним познаваоцима лика и дела Џима Џармуша једна од неизбежних асоцијација на помињање овог бунтовника седме уметности јесте музика побуне. Отуда и мало поигравања са Брејкерсима. А не треба заборавити ни оно његово гостовање 1992. године на концерту Партибрејкерса у СКЦ-у заједно са Кустурицом и Депом. Једне од тих вечери, након свечаног отварања ФЕСТ-а, познати тројац је лумповао заједно са Бором Тодоровићем у једном од земунских ресторана.

Џим Џармуш је један од оних режисера који су својим уметничким ставовима, погледом на свет и бескомпромисним начином живота себи обезбедили трајни боравак у подземљу, ван рефлектора мејнстрима. Самоиницијативно! И управо то окружење је природно за овакве фрикове. То је једино окружење које им дозвољава да буду своји и слободни, а нама, обичним смртницима, пружају неисцрпан извор инспирације и путоказ за ходање животном улицом.

Џармушева искуства кроз дружење са њујоршком боемском сценом су уграђена у темеље његове филмске поетике. У његовим делима су продефиловала таква имена попут Тома Вејтса, Виноне Рајдер, већ поменутог Џонија Депа, Игија Попа, Роберта Бенињија, Џоа Страмера, Стива Бјусемија, Џине Роуландс, Фореста Витакера и осталих. А панкерска природа овог уметника сребрне косе је условила бављење таквим темама у филмовима које обухватају широк спектар личности приказаних у пуном сјају њихових инспиришућих мана, без шминке и са много несавршености – од ситних криминалаца задојених авантуристичким духом, преко уличара у потрази за својим животним путевима, урбаним самурајима савременог доба, индијанским поглавицама, таксистима, уметницима, па све до возача аутобуса и песника. Није само избор теме, којом ће се кроз филм бавити, особеност овог ствараоца него је то и начин реализације. Ненаметљивост и непретенционзност су његова полазна тачка, а основни критеријум је једноставно причање приче која делује опијајуће на гледаоца, уз, често, исто тако хипнотишући соундтрацк. Идеје, еманципације и космополитски дух су носећи стубови његових израза. У том смислу, Џармушеви филмови представљају непогрешиви индикатор и за само препознавање менталног склопа и карактера особе. Зато, када упознате особу која воли филмове овог аутсајдера, можете себе сматрати срећником и богатим човеком.

 

Патерсон је најновији играни филм потекао из независне кухиње Џима Џармуша, а комбинација квалитета самог остварења и сада већ хроничног мањка квалитетних пројеката лансирала је ово дело међу групицу оних који су обележили филмску 2016. годину. Овај филм је Џармушев еп о слободоумним и оригиналним чудацима. Свој назив филм дугује истоименој песми Вилијама Карлоса Вилијамса, затим градићу Патерсон у Њу Џерзију, али и истоименом протагонисти –возачу аутобуса (улога Адама Драјвера) који у слободно време пише поезију. Управо поезија представља главну нит која се провлачи кроз читав филм. У том смислу, ово остварење је још једно у низу којима режисер прави омаж песницима чији стихови су утицали на формирање његовог карактера. И не, не морате заиста познавати опус поменутог песника нити, уопште, поезију да бисте се препустили још једној филмској магији режисера са маргине! Управо то је оно својствено Џармушу – тај његов препознатљив поглед на обичне људе и догађаје преточене у филм, на такав начин да не делују досадно и монотоно. Мало људи у савременом свету филма има овакав таленат.

 

Патерсон је типичан џармушевски пројекат, на сличној равни са ранијим радовима из опуса режисера. И овог пута, на филмском платну се пред нама ређају сцене из оне друге Америке, лишене бљештавила гламура, лажног сјаја и шминке. У режисерском приказу Њу Џерзија доминира урбана сценографија прошарана свим оним елементима који чине особеност једног индустријског градића – мирни, простодушни људи, махом припадници радничке класе. Сви они нам успут откривају делиће својих животних прича, из којих назиремо њихове наде, снове, карактере и таленте.

Доминантна фигура је тихи, ненаметљиви возач аутобуса чији начин живота пратимо у једној седмици испуњеној рутином раног буђења и свакодневног одласка на посао, пасивно учешће у инспиративним разговорима путника у аутобусу, забављање са девојком немирног духа (улога Голсхифтех Фарахани) – уметничком душом и рођеним сањарем. Осећај меланхолије је потиснут вечерњим шетњама пса до локалног бара, чији власник испред шанка држи слике и новинске чланке свих виђенијих особа из света уметности и културе, које су на овај или онај начин повезане са Патерсоном и Њу Џерзијем. Оно што је особеност главног јунака јесте уживање у устаљеним навикама као и борба за очување индивидуалне слободе и интегритета, што се најбоље огледа кроз детаље попут одбијања мобилног телефона и, у том смислу, конфронтације са друштвено наметнутим нормама.

Протагониста филма је пажљиви посматрач градског живота, људи у њему и свих оних детаља и свакодневних појава, које сви узимамо здраво за готово, а које за једну песничку душу представљају извор уживања за сва чула, инспиришући, подстичући на размишљање и, на крају, налазећи своје место у мислима преточеним на папир. Његова девојка, као сродна душа, ексцентрична бунтовница немирног духа, у потрази за својим сном, уметничким изразом и смислом живота – представља антипод Патерсоновој пасивности, тихој природи и интровертности. Управо ово двоје представљају један типичан пар посебих људи, чудака и снажних индивидуалаца, какав смо сретали и у ранијим радовима Џима Џармуша.

 

Филм читавим током радње и детаљима заправо представља омаж већ поменутој поеми Вилијама Карлоса Вилијамса, а режисер ју је пренео на филмско платно на такав начин да је створена права мала поезија седме уметности испуњена добром глумом, сценографијом, фотографијом, за Џармуша својственим сценаријом, глумцима различитих раса, референцама на рокенрол и читавом скупином тако креираних ликова, који својим начином живота на филмској траци – испуњеног слободом, уметношћу, меланхолијом, љубављу, усамљеношћу – делују инспиришуће у стварном свету, а понекад и утешно, пружајући нам могућност идентификације са истима.

за П.У.Л.С.Е: Урош Поповић

Лектура и коректура: Милица Вељковић