Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ЛЕПОТА, ПРОКЛЕТСТВО ИЛИ БЛАГОСЛОВ

ЛЕПОТА, ПРОКЛЕТСТВО ИЛИ БЛАГОСЛОВ

by pera

Изузетна лепота као тема српске али и светске књижевности своје упориште налази у фолклорним и митолошким слојевима књижевности.

Наиме, у фолклорној традицији појављује се мотив уклете или урокљиве лепоте, који подразумева да се изузетна лепота мора платити, то јест да сваки дар природе и свака изузетност има своју цену.

Са друге стране, античка митологија подразумева изузетну лепоту као хибрис. Горди и сујетни богови античке митологије били су љубоморни на изузетну лепоту људи и због тога су их често, без икаквог разлога, кажњавали страшним мукама и наруживањем њихове лепоте.

Лепотица са мачком
Иако често транспонован и преобликован у делима наше књижевности, овом мотиву први даје централно место један од наших највећих романтичара Лаза Костић. Како су писци двадесетог века у многоме разумели и величали овог песника и схватали га боље него његови савременици, управо због дозе модернизма коју доноси дело Лазе Костића, уопште не изненађује што ће се нека од највећих имена двадесетог века бавити управо овим мотивом, који ће им послужити као темељ изградње фабуле.

„Максим Црнојевић“ Лазе Костића – суноврат идеала мушкости губитком изузетне лепоте

Лаза Костић у формирању драме „Максим Црнојевић“ користи три доминантна утицаја на његово књижевно стваралаштво, а то су фолклорна, античка традиција и дело Вилијема Шекспира.

Основни сиже ове драме преузет је из баладе „Женидба Максима Црнојевића“ , а мотив изузетне лепоте постављен је као извор идеала главног јунака.

Када у Млецима Максимов отац, Иво Црнојевић, говори млетачком дужду о своме сину, он наводи да Максим можда није ни најпаметнији, ни највећи јунак, иако у његовој карактеризацији не изостају и ове особине, али да је зато лепота његовог Максе ненадмашна.

Дакле, основни идеал Максима Црнојевића проистиче из његове изузетне лепоте. Сва трагика ове драме произлази из тога што Максим, услед тешке болести, бива израњављен приштевима, и његова лепота бива наружена. Максимов изглед се мења до те мере да га отац, а касније ни вереница Анђелија, неће препознати.

Са губитком изузетности започиње суновраћење личности главног јунака и његов пут у трагично. Након што га на млетачком двору замени његов побратим Милош, изгледом идентичан Максиму, Максим почиње да сумња. Сумња у себе, Милоша, а највише у снагу Анђелијине љубави.

Након што низом неспоразума о предаји Анђелије Максиму, Максим убије Милоша, у шекспировском маниру, сви мушки ликови гину. Максим, увидевши своје грешке, одузима себи живот.

Одузимањем изузетне лепоте, која је код Костића готово истоветна јунаштву у епском песништву као водећем идеалу мушкости, започиње Максимово срљање у трагично, које ће у петом чину кулминирати.

„Нечиста крв“ Боре Станковића – Софкина лепота као жртвено јагње

Главна јунакиња романа „Нечиста крв“, Софка, обдарена је изузетном лепотом, која се у роману стално наглашава као таква и толика.

Ово је роман о дегенерацији једне хаџијске породице, затроване нечистом крвљу, која ће свој врхунац достићи кроз Софку и њену децу. Цео роман дат је управо из перспективе главне јунакиње, која у делу добија улогу лика рефлектора.

Наиме, Софка је одувек знала и слутила да се таквој и толикој њеној лепоти не може наћи раван мушкарац, зато је стално сањала о свом идеалном драгом, иако је знала да он неће доћи. Међутим, када је навршила двадесет и шесту, Софка почиње да страхује да не остане уседелица.

Са повратком оца, који је са ослобођењем Врања пребегао у Турску, Софка слути продају куће и пропаст свега њиховог, хаџијског. Како је Станковић маестрално испреплетао судбину главне јунакиње са кућом велике породице хаџи-Трифунове, она ни не слути да је уместо куће продана управо она, Софка.

Када чује да је отац даје за још недораслог дечака, она се супроставља, но, видевши очеву беду и слутећи скорашњи крај породице, она одлучује да се жртвује зарад оца и мајке том удајом.

Својим силаском у сеоски амбијент из хаџијског статуса, Софка купује карту своје пропасти.

Осим што ће њена лепота залудети њеног свекра, који ће, бежећи од ње, побећи у смрт, Софка ће своју љубав са Томчом изгубити након што њен отац обелодани да ју је продао као ствар. Са тим сазнањем, Томча ће тако и почети да је третира, као купљену ствар. Софка, измождена понижењима и несрећом, диже руке од свега и почиње да вене, њена лепота бледи.

За њом остаје само прича о тој и толикој лепоти Софке ефенди-Митине, која, као и сви Станковићеви јунаци, пре физичке смрти умире и оном духовном смрћу која наступа губљењем сна, младости и лепоте.

„Аникина времена“ Иве Андрића – лепота као окидач самоуништења

Као и друге Андрићеве јунакиње, тако се и Аника пред нашим очима појављује као неугледна девојчица, која је једног дана, неким чудом, стасала у праву лепотицу. Иако је за све становнике касабе била туђинка као и њена мајка, својом лепотом Аника је очарала касабалије и подвукла им се под кожу.

Аника се загледа у Михаила Странца, који јој узвраћа симпатије, али овај однос се измедју њих нагло прекида.

Свезнајући приповедач то објашњава траумом која се везује за прво Михаилово љубавно искуство. Међутим, тај нагли прекид обрушава се на Анику, она, горда и бескрупулозна, не знајући да ли се свети себи или њему, отвара кућу за мушкарце и њено присуство на касабу се спушта као пошаст. Многим породицама задавала је ударце, примајући у своју кућу њихове угледне синове.

Међутим, како је много и о свакоме знала, нико јој ништа није могао. Њено зло је расло, а мушкарци које је олако одбацивала од себе нису проналазили мира. Цела је касаба клела Анику, а њена лепота дозлогрдила је чак и њој. Када се и сама себи смучила, прижељкивала је да је убију. Не зна се ко се више осевапио када је Аника пронађена мртва. Након њене смрти касаба је наставила нормалним животом. Аника је својом гордошћу оскрнавила своје срце, постала је зло које је салетало касабу, а ухитило само себе.

Лепота је у књижевном делу често присутна, у складу са естетичким начелима, и идејом приказивања лепоте у лепом. Међутим, када је она истакнута као изузетна, стилски је наглашено да ће судбина тог јунака завршити трагично, јер све на свету има своју цену, па тако и лепота. Ипак за њом ће остати прича, која ће прерастати у песме, приче и из које ће се развити читаве легенде.

Пише: Теодора Вуковић