Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА КОНТРОЛИСАНА ПОБУНА (Панк у Југославији)

КОНТРОЛИСАНА ПОБУНА (Панк у Југославији)

by pera

“Није пунк био никакав симптом дезинтеграције самоуправног социјализма, што је прво тврдио Жижек и што су онда са њим сви понављали. Пунк је био музика. Мислим да смо ми у Панкртима превише вољели само музику и били као људи превише аутономни, да би хтјели судјеловати у неком агитпроповском, новољевичарском покрету” (Грегор Томц, менаџер Панкрта).

Сукоб са Стаљином, 1948. године био је значајан не само за самостални југословенски пут у социјализам, већ су се његове последице осећале и у домену културе. За разлику од осталих земаља иза Гвоздене завесе, Југославија почиње да се отвара према утицајима са Запада, а посебно Америке. Долази до процеса американизације Југославије, а он је, како историчарка Радина Вучетић примећује, текао као део ширих процеса хладноратовске пропаганде, у којој су “зараћене” стране настојале да наметну позитивне вредности своје културе и свој начин живота југословенском друштву. Утицај Америке осећао се у свим сегментима културног живота, а посебно на пољу музике. Враћа се интересовање за џез, сматран у периоду након рата капиталистичким продуктом који негативно утиче на социјалистичку омладину. Убрзо џез замењује радикалнији музички правац – рокенрол. Шездесетих година су се на простору СФРЈ чуле прве дисторзиране гитаре, па настаје велики број вокално инструменталних састава (ВИС). Експанзија рок састава убрзо је довела до интересовања тадашње музичке индустрије која почиње са издавањем плоча југословенских аутора и бендова. На тај начин, рокенрол као музика слободе постаје институционализована, а тиме се смешта у оквире који су омогућавали контролу над њом. Док су и на Западу и Истоку рок бендови имали статус бунтовника, дотле су њихове колеге у СФРЈ добијали све почасти, били радо виђени гости на званичним прославама и отворено подржавани од социјалистичких власти. Ситуација се делимично променила појавом словеначке групе Булдожер, која је својом музиком “на трагу радова Френка Запе”, јако утицала на генерације југословенских рок група. Под контролом фронтмена Марка Брецеља, својим луцидним текстовима пуним критике уперене властима, те коришћењем провокативних визуелних решења, Булдожер је уздрмао јавност.

Како је југословенска омладина одувек пратила трендове, готово одмах по појави панк покрета у Британији, прве информације о новом музичком изразу доспевају у тадашње рок магазине. Новински ступци су пуни информација како се панкери облаче, шта слушају, како се понашају. Већ 1977. године појављује се прва панк група, Панкрти из Љубљане, што није нимало неочекивано уколико се узме у обзир да је Словенија била најзападнија република СФРЈ па је својим географским положајем била најизложенија утицајима са Запада. Занемаривши чињеницу да су дошли из високих друштвених слојева, Панкрти својим критичким текстовима отварају простор за бујицу панк група широм Југославије.

 

Иако је било за очекивати да ће појава панк музике изазвати узнемирење у југословенском естаблишменту, осим јавног згражавања на појаву рашчупаних панкера, значајније реакције није било. Изгледа да је самоуправно социјалистичко друштво затајило на тренутак. У Титовом самоуправљачком социјализму није било ни некакве централне институције за цензуру, ни цензуре пре или током уметничког процеса – оцењиван је коначни производ. Задужене комисије крајем седамдесетих година биле су тад већ фиксиране на текстове, форма им је била неважна. То је омогућило бар у први мах, несметано снимање и промоцију панк музике. Томе су значајно допринели појединци у оквиру продукцијских кућа и радио станица, који су увидели комерцијални потенцијал панк музике. Најзначајнији за промоцију панка и новог таласа били су тако словеначки Радио Студент и београдски Радио Студио Б.

Тек пошто су панкери означени као рушилачки елемент који својом појавом негативно утичу на социјалистичку омладину, реакција власти постаје нешто израженија. Није било необично да се концерти забрањују или прекидају, а чланови појединих бендова су се нашли под присмотром државних органа. Један од актера тадашње сцене, певач новосадске панк групе Пекиншка Патка, Небојша Чонтић Чонта каже:

“Стварно бих волео да видим свој досије у ДБ-у, ако није уништен. Оно што је добро у тој ситуацији је да нас нису пребијали у мурији, а могли су тада и то. Али су зато, кад год су могли, забрањивали концерте са глупим изговорима – као одједном нема струје, па неће вас издржати даске на бини у позоришту – такве ствари су се стално дешавале.”

Овакав начин обрачуна са радикалним уметницима присутан је у свим репресивним системима, тако да је било за очекивати извесне репресалије. Оне међутим, можда нису ни биле потребне јер су актери панк покрета у СФРЈ били махом аполитични млади или студенти, којима је главни циљ био створити простор за слободно изражавање. Из овога се може закључити да је суштинска карактеристика “првог таласа” југословенског панка – потпуна аполитичност. Важно је додати да су првобитни припадници панк субкултуре долазили из редова средње класе, па је за очекивати да су они макар прикривено, осећали моралну потребу, да бранећи сопствени статус уједно бране и политику која је поспешивала развој управо тих слојева. У њиховом изражавању готово да није било дубље политичке позадине. Члан једног од првих београдских панк бендова Урбана герила, Бранко Росић – Роса изјављује да “панк покрет овде није био политички (покрет)”. То засигурно показује да панкери нису намеравали да мењају постојећи систем неким другим. Са таквом констатацијом се подудара изјава Гигија, певача култног словеначког панк/ хардцоре бенда У.Б.Р у интервјуу за амерички фанзин Маxимум Роцкнролл, који на питање да ли су чланови бенда антикомунисти и да ли су анархисти одговара:

“Не, ми нисмо антикомунисти, иако мрзимо комунисте опортунисте. Мрзимо оне комунисте који поседују Мерцедез и живе у вилама. Ми нисмо анархисти. Мозда заправо јесмо, али себе не сматрамо анархистима.”

Социјалистичке власти, које су изашле на крај са много озбиљнијом претњом од ове политички недефинисане субкултуре младих, пронашле су лак начин да ставе под контролу незадовољну младеж. Пружајући им подршку у виду појављивања на омладинским фестивалима, додељивања најважнијих државних награда, издавања плоча за државне издавачке куће, бендови су лагано тонули у маинстреам и убрзо су престали да представљају икакву претњу. Тако се дешава да се политичка реторика панк бендова, уколико и је била присутна, у потпуности одбацује, док музика прави заокрет од жестоких гитарских рифова ка меканим поп рок радијским хитовима.

Са ове временске дистанце панк покрет у СФРЈ не изгледа другачије него као неартикулисани покушај деце партијских и војних функционера да се играју бунтовника и изгледа да је потрајао тек толико да остане забележен као само још један у низу феномена југословенске поп културе. Попут његовог старијег брата у Енглеској, имао је ограничен рок трајања, изазивао интересовање љубитеља музике и појединих државних служби, згражавање душебрижника над судбином социјалистичке омладине, да би на крају изгубио битку са естаблишментом, а сами се актери окренули другим сферама интересовања и уметничког ангажмана.

akuzativ.com