Почетна Интервју Професор Драгиша Бојовић – Насртање на српство

Професор Драгиша Бојовић – Насртање на српство

by pera

Професор Драгиша Бојовић, филозоф и историчар књижевности, лингвиста, писац, редовни је професор Филозофскеог факултета у Косовској Митровици и нишком универзитету и одличан познавалац културолошких и језичких прилика код нас.У јавности је познат по доследној борби за очување нашег културног и језичког блага. То др Бојовић чини годинама, радећи, пишући, организујући бројне асоцијације, праве институције, које одолевају времену и друштвеној небризи, и упркос чињеници да и сама држава Србија са нескривеном равнодушјем гледа на сваког таквог појединца, јаког индивидуалца, који својим радом оствари много више него неки државни институти. Говори о стању у националној култури, о духовним вредностима, о језику, нашем опстанку.

Проф. Бојовићу, по Вашем мишљењу, шта чини идентитет једног народа?

Под идентитетом, пре свега, подразумевам свест о темељним вредностима једног народа, које су се формирале током његовог развоја и испуњења “пунолетства“. Јер нису сви народи пунолетни; под тим подразумевам да неки од њих, у недостатку целине сопственог идентитета, потежу за елементима идентитета другог народа. То се најбоље може видети на примеру језика, конкретно на примеру српскога језика. Неки балкански народи су у процесу сопственог конституисања, брже-боље, именовали српски језик сопственим националним именом, други су, рецимо, недостатак историјске традиције надомештали квазиисторијом, а трећи, туђе културно наслеђе проглашавају својим. Тако се српски народ нашао у окружењу оних који би, мимо историјског, па и логичког поретка, хтели да се поигравају вековима. Кад је реч о српском идентитету, он има своју пуноћу, све елементе те пуноће: језик, историју, државност, веру, културу, морал, традицију, историјску свест итд. Треба рећи, међутим, да је данас наш идентитет у великој опасности од ерозије. Погледајте, сваки елеменат је угрожен. Са многих страна постоје атаци: смишљени, синхронизовани, континуирани. Није реч ни о каквој завери, већ о отвореном насртају на оно што је суштина српског идентитета. Последњи пример покушаја растакања имамо на примеру државе и Цркве. Пошто је Црква постављена на камену који се не може разрушити, надамо се да ће тај камен сачувати и друге наше вредности. Без обзира на подлост глобалистичко-екуменистичких насртаја, верујем у очување светосавског наслеђа нашега народа. Идентитет српског народа је угрожен у оноликој мери колико не постоји нужан активизам у његовом очувању. То се може мерити и стањем у оном што зовемо елитом. Да ли је политичка елита на путу очувања тог идентитета? Није. Да ли је интелектуална елита на висини задатка? Није. Па шта чува тај идентитет? Можда народна свест. Можда онај део елите који се не мири са процесима потирања култура и идентитета, у војном и политичком смислу, малих народа. Ту свест чува и онај део клира и лаоса, који се никада неће одрећи православља и светосавља.

У каквом је стању српско национално биће?

Подсећа, фигуративно, на човека на постељи, који није заборавио Бога, али који је заборавио да је молитва начин општења са њим и једина могућност за оздрављење. Тако и Срби данас призивају разне “лекаре“, који не познају душу народа. Оздравити не значи само подићи се са оне постеље, већ значи наставити усправни ход, какав су имали наши преци.

Шта је језик за један народ?

Језик је мерило нашег трајања, ризница оног богатства које нема цену, стуб који спаја нашу прошлост и нашу будућност, језик је оно што мач није могао да исече, што метак није могао да пробије, што туђин није могао да присвоји; наш језик је војска коју нико није победио, јер има војсковођу који се зове Реч српска. Тај језик има сладост оне соли о којој је говорио Свети Сава својим ученицима, новопостављеним епископима, поручивши им: Ако ко од уздође ка књигама, нека буде сладак сољу нашега језика. Тај језик, у којем је Христос (јер он је со), је највећа брана бљутавости и смрти. Зато је наш језик жив, сладак, бесмртан. Његова старина се мери будућим трајањем, а не прошлим вековима. Ти векови су нам само темељ неразрушивог дома, у којем је језик домаћин памћења.

Каква је улога Србистике у спречавању удара европеизације и глобализације, од процеса који се, у великој мери, негативно одражавају на опстанак државе Србије, али и на урушавање наших националних, културних и духовних вредности?

Када се у последњој деценији 20. века у Приштини појавио проф. др Петар Милосављевић са идејом о оживљавању србистике као националне филолошке дисциплине, схватили смо у каквом понору је била српска филологија, која је, у времену једноумља, жртвовала све да би добила ништа. Отрежњење за Србе је било болно, чини ми се не и довољно, јер је Покрет за обнову србистике, у чијем сам настајању и сам активно суделовао, непрестано наилазио на озбиљне и ирационалне отпоре. Упркос томе, остварио је значајне резултате, указао на правце даљег развоја србистике, препознао странпутице и указао на праве путеве. Поред тога настали су и неки резултати на институционалном плану. Као пример за то може послужити и чињеница да је студијски програм српског језика на нишком Филозофском факултету носи назив Србистика, што је крајем прошлог века било незамисливо. На београдском Филолошком факултету постоји предмет Увод у србистику, све је више књига у чијим насловима је ова некад заборављена реч. Верујем да и на већини других универзитета, где нема оваквог конкретног именовања, живи дух србистике односно свест о развоју националне филологије и свест о чувању вредности националног језика. У томе и јесте задатак Србистике и она је у томе незаменљива научна дисциплина.

У којој мери је угрожен наш језик, историја, култура на Космету, будући да се све чешће албански интелектуалци користе крађом наше историје, књижевности, чак и историјских личности?

На Косову и Метохије је све угрожено: човек, храст, цвет, храм, језик, фреска, књига, кућа, извор, река, душа, сан, нада… Умни Срби или боље речено умни оци наше Цркве су то препознали одмах након Другог светског рата. Нажалост, тада није било никога ко је могао озбиљно узети у обзир опомену проте Стеве Димитријевића из 1950. године. У писму Синоду СПЦ он је тада озбиљно упозорио на стварање Велике Албаније: “Умолити надлежну вишу инстанцију за наређење онамошњим пограничним властима да добро проверавају оне, који пребегавају из Албаније у нашу земљу: да ли су то истински политички емигранти, који имају међународно и наше морално право на азил, или су бегунци из дивљих и неплодних, каменитих планина у питому Метохију и плодно Призренско поље, планско појачавање њиховог елемента у нашој земљи, мобилисање велике Шипније, а појачано угушивање Срба у њиховој класичној домовини? Многи Срби у Призрену, па и Пећи продају куће и друге непокретности, а купују их искључиво Шиптари, који се угњеждавају у чисто српске мале чак и најдубље буџаке. О последицама овога треба добро размислити, и знати, да су они строго организовани и са тајним сепаратистичким планом. Живо раде, а наши су збуњени и разједињени.“

Пошто у Србији није препозната та опасност, Косово и Метохија је током наредних деценија постало место великог прогона Срба и место српског страдања до данашњих дана. Из тих разлога сам, пре две године, предлагао оснивање Српског меморијалног музеја у Косовској Митровици, који би чувао сећање на страдање Срба од Косовске битке до данас. Иако је идеја у јавности добро прихваћена, није нажалост, дошло до оснивања ове институције.

Како се носити са „мислећом” бестијалношћу албанских фалсификатора, будући да је српски интелектуални свет захваћен чамотињом, малодушјем и кукавичлуком?

Мислим да данас, у време потписивања Бриселског споразума, није ни мало популарно да имате било какав став о косовском питању. Све подсећа на страшно и болесно једноумље и у томе се толико далеко отишло па данас нико не спомиње један од највећих злочина у савременој Европи, трговину органима киднапованих и убијених Срба. Истина је продата зарад власти. Људски живот је подређен највећој политичкој илузији. Да ли још ико помиње извештај Дика Мартија? Где су они сведоци, чија смо сведочења пратили на националној телевизији?

Наравно, може се поставити питање: где су српски интелектуалци?! И сам понекад осетим замор. Богу хвала, ипак сам говорио и објављивао када је то било изузетно тешко. Зато ми неки текстови, које сам објављивао у Политици током 2011. и 2012. године изгледају као да су баш данас писани. Наравно, то ме не ослобађа одговорности да и данас сведочим, према мери своје људске и интелектуалне храбрости. Овај интервју може бити мерило тога. Дакле, више верујем у глас усамљених интелектуалаца него у стратегију националних институција, јер, у ствари, те стратегије и нема. Нема организоване одбране истине, насупрот организованом пласирању лажи.

Професор сте старе средњовековни књижевности и историје културе Срба. Шта за српски род представља средњовековна књижевност и колико јој се данас придаје значаја?

Средњовековна књижевност стоји у темељу националног идентитета. Она се паралелно развијала са развојем српске државе и српске Цркве. Она је, у ствари, сведок тог развоја. За разлику од већине других народа Срби су, као и остали народи који су баштинили ћирило-методијевско наслеђе, привилегован народ. Темељи српске културе и књижевности су освештани темељи. Српска књижевност не почиње у паганском периоду, већ је значајан елемент христијанизације, као што је то староцрквенословенски односно српскословенски језик. У овој години када обележавамо 1150 година чувене Моравске мисије потребно је још снажније истаћи ту чињеницу. Српска средњовековна књижевност је део тог наслеђа. Након више од једног века проучавања, она је још увек непозната широј културној јавности, њени садржаји у школама се минимизирају, а дуго је третирана само из позитивистичке перспективе. Иако се чине озбиљни напори у њеном тумачењу, може се рећи да је научни потенцијал укључен у то, недовољан и неорганизован. Када би неки други народи имали такву средњовековну литературу, она би била предмет проучавања далеко већег броја научника и посебних научних институција. Пошто је наша историја “скраћена“, а стара књижевност маргинализована, зарад квазиевропских циљева, природним се чини њен садашњи статус. За то не треба кривити само политичке прилике, већ велику одговорност сносе и они који се баве њоме а који су најчешће окренути сопственим интересима. Као проучавалац и професор српске средњовековне књижевности трудио сам се да афирмишем нове истраживачке теме и резултате и да, у оквиру изборних курсева, развијем код студената љубав према посебним темама ове литературе. Када је реч о темама које сам афирмисао ту, пре свега, мислим на есхатолошке и софиолошке теме. Поред тога бавио сам се темом Божанске љубави у српској средњовековној књижевности, као и патристичким и библијским утицајем на старе српске писце. Наравно, остало је много неистражених тема и сматрам да је потребна далеко јача институционална подршка задацима које треба реализовати.

Зашто је то наше највеће језичко и културно благо у запећку? И како га сачувати? У том смислу, чему учите ваше студенте?

Мислим да није потребан велики новац за афирмацију нашег културног блага. Потребна је боља организованост и већа одговорност. Својим студентима, већ приликом првог сусрета са њима, поручујем да прво добро упознају сопствение културне вредности, па тек онда културу других народа. Већ годинама, нажалост, суочавам се са чињеницом да је много њих видело Ватикан, а да су ретки видели Сопоћане. То није само слика нашег образовања, то је слика наше националне, културне и црквене политике. Трудим се, да у границама могућности, то исправим. И моји студенти су ми веома захвални због тога.

Како коментаришете прилике у Црној Гори? Црна Гора је нанела најтежи ударац сопственој историјској традицији „укидањем” српског језика. Куда ће поменути процеси одвести монтенегрину!?

Просто ми је мучно да говорим о стању у Црној Гори. Има ли уопште смисла то коментарисати? Има ли негде на неком географском простору већег пада од овога у монтенегрини? Зар је исто кад Турска и Црна Гора признају независно Косово? Увек сам се питао: има ли стида међу припадницима политичке елите у тој земљи? Зар је тој генерацији суђено да управља најцрњом Црном Гором?

Више од 20 година српски народ Републике Српске се бори за свој опстанак али и за очување српског језика и писма, па и вере. Утисак је да политичка елита мудрије води српски народ у РС (поред свих притисака међународне заједнице, ЕУ, САД) од лидера у Србији! Да ли се слажете?

Наравно. И нема дилеме да ће Срби у Републици Српској успети у томе. Успеће, управо, из разлога што се не одричу достојанства и што националну политику заснивају на темељним вредностима српског националног идентитета. Не треба бити превише мудар, потребно је само осврнути се на прошлост, извући поуке из свих историјских догађаја и не заборавити опште хуманистичке принципе. И не заборавити Принципа, а истину о њему не препустити новим аустро-угарским идеолозима. Мислим да ће Република Српска у томе успети, а 2014. година биће тест и за Србију. Да ли ће га положити – велико је питање. Ако га положи, има шансе да преброди многе изазове актуелне окупације.

Део интелектуалне елите у Хрватској покушавао је крађу нашег националног писма и највећих културноисторијских вредности, Мирослављевог јеванђеља. Зашто стално ћуте – званична Србија, САНУ, универзитети и друге српске културне и научне институције?

Када поменуте институције у Србији, насупрот часних појединица, ћуте о оваквим насртајима које се дешавају у Хрватској, онда је то сигуран знак да су те институције потпуно урушене. Јуче су нам присвојили територију, језик и споменике писмености, данас Николу Теслу и Иву Андрића, а већ сутра стићи ће много даље и много тога што је било наше биће њихово, а свет, ненаклоњен Србима, оберучке ће српске вредности прихватити као хрватске вредности. А ми ћемо да ћутимо. Политичари ће да гутају кнедле, националне институције ће да се баве маргиналним стварима, а научна елита ће да губи време смењујући неспособног министра не знајући да ће на његово место доћи још гори. Докле?!!

Били сте организатор значајног скупа у Нишу који је посвећен јубилеју 1700 година од Миланског едикта. Колико је значајан тај сусрет у Нишу за културу, историју, духовност нашег народа?

Не желим да мој одговор звучи као хвалисање, али морам да нагласим да је Центар за црквене студије, чији сам оснивач и управник, био организатор до сада најозбиљнијег научног и културног догађаја у години обележавања 1700. годишњице Миланског едикта. То је Међународни научни скуп “Свети цар Константин и хришћанство“, који је окупио преко 130 научника из читавог света. Суорганизатори скупа су били Институт за православне хришћанске студије Универзитета у Кембриџу, Центар за византиско-словенске студије из Софије, Институт за национална и верска питања из Солуна, Филозофски факултет у Нишу и Одељење за историју Филозофског факултета из Београда. То је био скуп о славном владару, православном светитељу, као и о једном догађају, који је био преломан у историји хришћанства. Поред научника из православних земаља, био је присутан и велики број научника са Запада, међу којима је, такође, било православних. Сви су дали велики допринос успеху Међународног научног скупа, а успех се мери и чињеницом да је за сам скуп изашао двотомни зборник са преко 1350 страна. Преостале радове објавићемо у десетом, јубиларном броју Црквених студија. Много тога важног десило се на поменутом сусрету истакнутих интелектуалаца. За мене су веома важне импресије оних, који до сада нису били у Србији, а срели су се у Нишу са, како кажу, дивном и озбиљном Србијом. Од почетка до краја, учесници су били импресионирани организацијом. И само отварање је оставило велики утисак на њих. Остаће запамћено да су многи од њих снимали тај догађај, импресионирани, чак и српским гуслама. Мислим да су Грци били посебно задовољни, изузетно повољни утисци стижу из Русије, Румуније, Италије, Норвешке, Словеније, Америке, итд. Сваки од научника је дао свој допринос успеху скупа. Многи су то учинили и својом личном харизмом, као отац Ендрју Лаут, православни свештеник и британски академик, затим академик Анатолиј Турилов, који је имао веома запажено излагање, важно за српску културну историју. Реч је о реликвијару, у којем се чувала рука светог цара Константина, у Београду деспота Стефана. Слободно могу да кажем да је наш Центар за црквене студије учинио нешто што није пошло за руком професионалним и националним научним институцијама. На достојан начин је обележио једну у историји цивилизације и хришћанства веома важну годишњицу, и то уз незнатну финансијску помоћ државе.

Утисак је да је Центар за црквене студије права институција која ствара чуда, зар не? Али…

Упркос веома значајним резултатима Центар и даље има статус удружења, а то производи проблеме, који угрожавају његов опстанак. У једном тренутку постојала је иницијатива да Центар за црквене студије постане део Универзитета у Нишу, али се није, нажалост, далеко отишло са реализацијом. Верујем да ће упркос тешкоћама Центар опстати и да ће наставити евидентну и веома значајну научну и духовну мисију. Право је чудо, шта смо све остварили!! Центар за црквене студије је институција у Србији која је под јаким и непрестаним притисцима.

БИОГРАФИЈА

Драгиша Бојовић је рођен у Старом Колашину. Основну школу похађао у Бањама, Брњаку и Зубином Потоку, а средњу у Новом Пазару. Дипломирао 1988. на Филозофском факултету у Приштини, на Одсеку за југословенске књижевности и српскохрватски језик. На приштинском Филолошком факултету магистрирао 1994. на тему Поезија Димитрија Кантакузина. На истом факултету докторирао 2000. (тема дисертације: Свети Јефрем Сирин у старој српској књижевности). Од 1995. асистент је на Филолошком факултету. За доцента је изабран 2001, а за ванредног професора 2006. Оснивач је и председник Друштва пријатеља манастира Црна Ријека, један је од оснивача и потпредседник Друштва за обнову србистике у Приштини.

Оснивач је и управник Центра за црквене студије у Нишу, а иницирао је оснивање Центра за проучавање православног наслеђа Косова и Метохије Универзитата у Приштини, са седиштем у Косовској Митровици. Недавно је изабран за потпредседника Друштва чланова Матице српске у Нишу. Потпредседник је Програмског савета Међународног научног скупа “Свети цар Константин и хришћанство“ (Ниш, 2013), чији је председник Патријарх српски Иринеј. Први је уредник Видовданског гласника (Грачаница, 1990), био је члан уређивачког одбора Старина Косова и Метохије, секретар редакције Србистике и члан редакције Зборника Филолошког факултета у Приштини и Зборника Филозофског факултета у Косовској Митровици. Уредник је међународног часописа Црквене студије.

Предаје Стару књижевност и Историју културе Срба на Филозофском факултету у Косовској Митровици и Стару српску књижевност на Филозофском факултету у Нишу. Објавио је 16 књига (од тога 2 књиге песама) и око 100 научних радова. Учествовао је на преко 50 научних скупова међународног и националног карактера. Добитник је неколико награда за књижевно и научно стваралаштво. Редовни је професор Филозофског факултета у Косовској Митровици , на којем је школске 2004/05. године обављао дужност продекана. За ванредног професора Филозофског факултета у Нишу изабран је 2007. а за редовног 2012. Члан је Међународног удружења за светоотачке студије (International Association of Patristic Studies) и Института за национална и верска питања из Солуна.

.

Разговарала Биљана Живковић

Извор и фото: Васељенска ТВ