Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ДАНИЛО КИШ: Писац је најусамљенији човек на свету, најнесхваћенији…

ДАНИЛО КИШ: Писац је најусамљенији човек на свету, најнесхваћенији…

by pera

Потреба за овим разговором – чини ми се – извире више из тежње да себи неке ствари разјасним, а тиме, мислим, и широј читалачкој публици, него да од вас захтевам некакав темељан приступ ономе што сте створили. Стара је истина да од писца не треба тражити да тумачи своје дело. Мене заправо занима откуда тежња да се као писац доиста видљиво ангажујете својом последњом књигом („Гробница за Бориса Давидовича“), у тој мери да ваше дело поседује једну скоро егзактну тежњу за истином.

Д.Киш

Бојим се да ћу вас унеколико, штавише, да ћу вас увелико разочарати: моја је мисао саткана од скепсе, она је скепса сâма, и њено би се основно начело могло изразити овако: никога ни у шта не можеш уверити, сваки је човек свет за себе, усамљена планета, звезда или звездани прах (то понајпре), метеорска честица која се по неким слепим законима привлачности-одбојности сусреће са другим честицама, судара, судара сулудо, бесмислено, а говор, говорење, ту је само извор нових неспоразума. Нико коме говор (и мисао) нису од превасходне важности (као што је случај са песницима) није имао и нема са светом трагичније неспоразуме. Бити писац, „значи поставити између себе и осталих људи брдашце од штампане хартије и читаву планину од нетачности и неспоразума“ (Андрић). Писати и говорити, дакле, са тим и таквим сазнањем да је писање заправо само умножавање неспоразума, јесте мучна работа, нека врста мазохизма, ако хоћете, и писац би могао век свој провести (поготово у нас) на понављању својих сопствених тврдњи, а неспоразуми би само расли. Ту није у питању, наравно, само семантичко поље, поље значења, и из њега потекли неспоразуми, него још и једна дубока сумња која живи у свету филистара и новинара, сумња у све моралне вредности, уверење заправо да су песници лажови (што они и могу бити), да је свака написана реч написана у некој другој намери од оне коју она казује, да она казује супротно од онога што сте написали, иза сваке речи се тражи њено скривено (идеолошко или а-морално) значење, а ако се неко и сложи са вама – са вашом јасно изреченом идејом – онда му још увек остаје широко поље могућности да вас дезавуише или стога што се не слаже са оним што сте рекли (што је сасвим у реду) или стога што сматра да је требало да говорите о нечему другом а не о ономе о чему говорите.

Писац, ако није верник, најусамљенији је човек на свету, најнесхваћенији. И не очекујте да ћу вам ишта моћи разјаснити, а још мање „широј читалачкој публици“. Но, док с вама водим овај апстрактан дијалог (дијалог ипак), могу бар да верујем у вашу радозналост, у радозналост која је сачињена по правилу од једнаког дела скепсе и поверења, дотле са „широм читалачком публиком“ умножавам само неспоразуме (неспоразум је већ и тај сâм појам „шире читалачке публике“), јер она ипак живи од кича и општих места, ми, Постоловићу, водимо разговор удвоје.(Можда нас неко прислушкује, неко нам добацује, али он заправо и не разуме наш разговор, он чека да нас ухвати у ступицу наших сопствених неспоразума, па да позове ватрогасце и милицију.)

Па нека му буде.

*
Ко вам каже да не треба тражити од писца да тумачи своје дело? Рећи ћу вам, у поверењу, да је то само једна скорашња смицалица коју су измислили наши ватрогасци, једна офуцана фразетина по којој је писац будала и трбухозборац, он уме још некако да срочи своје романе, али то што је написао то остаје за њега тајна, то знају само критичари, поготову ако је писац већ мртав или довољно заошијан ка вечности, па пушта критичарима и читаоцима, наравно, да они буду компетентни да кажу значење и смисао онога што је писац рекао, да то прежваћу и пљуну пред читаоца и писца пођеднако, па да се дрче као стручњаци који су прочитали кардиограм или дешифровали рендгенски снимак плућа и карлице (поготову карлице). То писци често воле, ту компетентну лаж, то критичарско читање из плећке, јер откривају забезекнуто но задовољно да су њихове празне (поетске и прозне) брбљарије заправо говориле о проблему „Човека“, о „Отуђењу“, о „кризи савременог света“ и о сличним великим проблемима, или о свима истовремено, па стога им и не пада на памет да кажу нешто о свом делцету, осим да га хвале на сва уста, позивајући се на мишљење критичара, а писци сами, што се њих лично тиче, они верују у ауторитет критичарев, па ако је он рекао да ту тако пише, онда је то тако, ствар је вишезначна и вишесмислена, разноразна тумачења су неопходна, дело је вишеслојно и вишесмислено, парадоксално, писац јасно и гласно признаје да је будала и трбухозборац, ако није у питању „инспирација“; чувајте се, млади пријатељу, писаца који не знају шта су написали, и зашто су то написали, чувајте се књижевника који замењују разум анегдотом: они или шурују са вечношћу (па вас стога нити виде нити слушају, они заударају на лешину) или су будале.

*
„Тежња за истином“ то је само противтежња баналности, а баналност је неморална. Једнако неморална ако је потекла из незнања као и онда, поготову онда, ако је потекла из кукавичлука. На књижевном пољу баналност из незнања рађа (или, тачније: умножава) униформност, уништава здраву људску снагу, умножава ђубриште општих места, повећава потрошњу хартије, она је, једном речју, еколошки проблем.

Баналност је неуништива као пластична боца!

Друга врста баналности, коју рађа кукавичлук, то је такође баналност општих места, но из ње провирује још и лаж: кукавица чека да му се дâ миг шта ће и када ће напасти, а дотле га охрабрују да истраје у својој лажи, да своју истину, своје сазнање одложи.

*

Не можеш од писца тражити да буде геније, штавише, чак и да га видиш није сигурно да ћеш га познати – писац који ће живети у будућности (док ћемо ми остали имати само част да смо били његови савременици) остаје, дакле, невидљив, непознат, а његово дело, управљено ка будућности, остаје неком врстом загонетке и свако расуђивање о њему из данашње визуре остаје нагађањем, опасним нагађањем: то је дело рађено суб специе аетернитатис и биће просуђено суб специе аетернитатис.

Од писца можеш захтевати, хоћу да кажем можеш се надати, да ће своју поруку писану за своје савременике, макар та порука била подложна ректификацијама, јасно изложити, а то значи: да ћеш моћи у његовом делу препознати проблеме свога времена, и, изнад свега, да му дело неће бити анахронично, да неће бити само од данас до сутра, диктирано модом и тренутном наруџбином, да неће бити канонизовано. То је оно што називам модерност, тај стил времена, не као помодност, него као тражење, перманентно преиспитивање свих вредности, то сазнање (иманентно присутно у делу) да се свет мења, да идеје застаревају, да стил времена јесте обавеза о коју се не смеш оглушити јер ће те за живота појести мемла и паучина, и ту ти (Ериче, Ериче!), неће помоћи никаква Академија, никакве почасти, ту ти неће помоћи твоја идеолошка исправност (мој Ериче!).

У којој мери управо језик и форма текста утичу на књижевно значење? (Ви сте више пута истицали да вас управо форма, а из тога нужно и језик, превасходно интересују у књижевном делу.)

Кад узмем у руке књигу неког нашег писца за коју су ми рекли (или сам прочитао у критици, макар између редова) да је он у тој књизи „рекао неке ствари“, што ће рећи „неке ствари“ о којима се нерадо говори, „неке ствари“ које су нека врста кршења табуа, тада се најчешће сусретнем са једним феноменом који је, ако се не варам, искључиво феномен наше писане речи: тај је наш књижевник најчешће срочио неку своју наизглед смелу мисао, направио је неку алузију на неког нашег политичара, протурио имплиците или експлиците неку своју идеолошку инвективу, изразио своје „незадовољство“ и шта знам шта све не, кад тамо, из муцаве масе папирних ликова, из „психолошке“ заврзламе односа међу ликовима, из досадне и полуписмене брбљарије схватим да је та смела мисао заправо, најчешће, нека од локалних инвектива неког увређеног назовикњижевника који је своју увређеност, ето, решио да напише, макар после толиког одлагања, тек сада, да каже друговима „неке ствари“ у књижевној форми, да им одговори достојанствено, као књижевник, у причи или у роману, да им каже како се он добро сећа неких ствари о којима је досад ћутао, но како су му сада дали мању пензију од оне којој се надао, он ће сада њима да покаже шта он зна и још више шта он уме или бар миси да уме: да напише роман или причу. Но, велим, ја више у таквом случају нисам вољан да из те књижевничке работе покушавам да се досетим и присетим на кога је књижевник мислио и ко се крије иза његових папирних и папирнатих „ликова“, јер се такве књижевничке творевине просто-напросто не могу читати, јер можда у њима има и некаквих мени сасвим ирелевантних инвектива (то ми, ето, сугерирају и критичари), али то у сваком случају није роман, није ни прича, то је просто-напросто најчешће неко трабуњање, неко пијано и пијаначко нагваждање стављено у уста неких марионета, малоумно неко брбљање у прозу стављено, у књигу укоричено (лепо пише: „роман“), а да је заправо за ту врсту текстова најбоље место кафана; таквих „смелих мисли“ и идеолошких обрачуна чуо сам у кафани у много адекватнијим (у једино адекватном) виду од старих пијанаца који вам, загрејани алкохолом, причају лепо пијаначки, са подригивањем, плакањем, са целокупном техником усменог приповедања, гестовима и гримасама, генијалним псовкама и сјајним лажима, а да све то има (јер је дато у адекватној форми усменог приповедања, у прави час и на правом месту, у биртији) више уметничке, да управо тако, уметничке, књижевничке вредности од тог вајног романа за који ми кажу, а ето и критичари о томе пишу између редова, да су у њему речене „неке ствари“. Велик је раскорак између усменог приповедања и писане речи! Није довољно рећи „неке ствари“ (о, колико је пута о томе писао Крлежа!), није довољно бити сведоком неких догађаја, није довољно бити „поштен“ или „храбар“ да би се писале књиге, да би се срочио роман. На вратима наше књижевности (и то не само у Француској број 7) требало би да стоји исписано крупним словима, као девиза, слоган и опомена, као програм, Сартрова реченица, која је први став, основна премиса за сваку књижевност: „Човек не постаје писац зато што је одабрао да каже извесне ствари, већ што их је одабрао да их каже на известан начин.“ А то значи: ако имаш да кажеш неке ствари, напиши писмо надлежнима, за рубрику „Међу нама“, „Писма читалаца“ или у форми мемоара, сећања и присећања, где ће лектори обавити нужне интервенције, а читаоци моћи да прате твоје логично излагање. Но несрећа је у томе што се код нас ни критика ни читаоци не интересују довољно за мемоарско штиво, мемоарима је дато место само у фељтонима, критика их најчешће игнорише а читаоци читају само у новинама, у рубрици „Фељтони“. Требало би фељтонској литератури одати признање, вратити јој достојанство. Једна од најбољих књига наше послератне речи јесу, по мом уверењу, мемоари Карла Штајнера (7000 дана у Сибиру). Јер, као што рекох, за „смела“ пијаначка наклапања најадекватнија форма јесте кафанско брбљање, а за сећања мемоари, ако их пише учесник који није књижевник по позиву и опредељењу, него човек који има животно искуство изван свагдањег, искуство драгоцено и релевантно! Да је било среће, ми бисмо данас место масе папирнатих романа, романчина и романчића имали једну богату мемоарску литературу, један огранак књижевности који смо, ето, претворили у стару хартију, велика смо искуства и крваве историјске дане претворили у петпарачке романе, историјска се збиља преобразила у луткарско позориште, у музеј воштаних фигура, у паноптикон!

Ролан Барт управо то метафизичко значење узима у обзир када тврди да књижевност „мора да означава нешто различито од свог садржаја и своје форме, нешто што је њен властити закључак, оно чиме се она баш намеће као књижевност“ (на шта би Робер Ескарпи рекао: „она уписује повесно стање у језик“), што би значило да књижевност не може да избегне ангажованост, на коју се овде поново враћам.

Литература се управо по том присуству „метафизичког“ издваја из масе других писаних споменика и по томе, једино по томе (а то није мало), она се ближи музици. То је уједно и њен најнеухватљивији део, њена „музикална душа“, невидљиви њен део, несводљив, неразложив, оно непознато што од двају познатих елемената ствара трећи, „Кирлијанов ефекат“, изван чулног, нешто што додирује пре област парапсихологије него психологије, па макар га могли и снимити, попут Дејвида Фауста (да, Фауст му је име!) који је ових дана снимио „зрачење прстију“; то је то „метафизичко“ зрачење литературе пред којим стоје беспомоћно све аналитичке теорије, једнако оне које се заснивају на биографском и социолошком приступу колико и оне које покушавају (свесне присуства тог кирлијановског ефекта у литератури) да дело сведу на њега самог, да га рашчине, да га разбију на атомска језгра, да га сведу на „суштину“: структурализми, формализми, феноменолошки захвати. По томе је у праву Барт када каже то што наводите, тј. да литература „мора да означава нешто различито од свог садржаја и своје форме, нешто што је њезин властит закључак, оно чиме се она баш намеће као књижевност“. То је, велим, управо она танана и неухватљива граница која дели књижевност од публицистике и, истовремено, ону књижевност која је то иманентно себи, која је дакле задобила милост уобличења и милост зрачења, од оне која то није, макар имала привид тог метафизичког „халоа“. То је оно место где никакве учене анализе не могу помоћи ни читаоцу, ни критичару, где ниједан књижевни метод није ваљан и адекватан, где ниједан кључ не може да откључа тајна врата, где вам остаје једино удео интуиције, искуства и талента. Таленат је, по томе, заправо само то: оно што се не може научити, оно што се не може открити спекулативним методом, онај део сензибилитета који је уграђен тајанствено (и распоређен можда неправедно) у сваког човека као слух: Можете ли замислити какво би се њакање чуло када би неко принео уху неких наших критичара дијапазон, тражећи од њих да понове тон дрхтаве звучне виљушке?! И ако је књижевна критика заправо довела до овог до чега је довела, не само у нас, него и свуда у свету, до овог еколошког чуда литературе, до овог загађења средине „савршеним“ књижевним продуктима (тај се проблем у сликарству још боље види), то је пре свега отуда што су се сви критички методи показали јаловим пред чудом уметничког дела, а критика највећим делом запала у руке оних који су остали на пола пута између уметности и спознајних теорија уметности, поверовавши да је открићем извесних законитости и реда у сфери уметности открила егзактне методе за процењивање и вредновање – начинивши исту ону грешку коју је позитивизам учинио у другим областима духа, у филозофији и антропологији пођеднако. Но ни писци нису седели скрштених руку! Научивши од критике, од критичара, да постоје одређене законитости које држе као скеле, као скелет, уметничку творевину, песму и роман пођеднако, писци данас успевају да „играју таленат“, да „имитирају таленат“, да стварају такозване структуре, кохерентно и солидно уобличене уметнине које су у потпуности налик на класична дела духа и дара, и у њима се говори, најчешће, језиком актуелних филозофских и етичких проблема, о отуђењу човека, о очовечењу, о бекству у природу, о Љубави, о Смрти, о Апсурду, и да све то личи, не само по неким формалним и језичким обележјима, по означеном, него и по означавајућем, на она дела у којима је све то иманентно присутно, из којих те идеје (те и друге) заре, управо тако заре, зраче својим невидљивим зрачењем које не верујем да ће се икад моћи снимити, макар и под негативним импулсним напоном од 18.000 волти, као што је наш Фауст снимио Кирлијанов ефекат; уколико то не буде пошло за руком неком новом Фаусту када буде управио објектив свог апарата на главу неког сензибилног читаоца који чита, један за другим, два слична дела по „структури“, написана вештом руком двојице писаца, а на исту задату тему; можда ће, велим, некакав фаустовски ефекат да се појави на осетљивој траци у једном случају, док ће у другом на траци остати само тамна мрља, никаквог зрачења, никаквог емотивног еха! Но, срећом (или несрећом), у сваком случају на срећу махера и њихових менаџера, „дивљих критичара“ и шупљоглаваца, такав је ефекат немогућ, јер би се фаустовски хало могао у том случају јавити у тренутку читања неког лажиромана складне „структуре“ око учене главе научника или око празне тикве неког читаоца, јер ту је резонатор глава која чита (која ођекује каткад као празна тиква!). И шта је нормалније него што оних са даром има мање од оних без дара и оних са слухом мање од оних без слуха! И шта је нормалније него да се у свету све веће демократизације науке и образовања спољње све више развија на рачун унутрашњег, да се форма савлађује пре садржине (у онтолошком значењу), да се садржина замењује и брка са формом. (Понављам: ликовне уметности лакше откривају ту превару. Нисам рекао лако.) А ако тзв. масовни медији имају у себи нечег погибељног, онда је то баш у овоме: они убијају „метафизичност“ дела, они не узимају и не могу да узму у обзир метафизичко значење (или значења), они не негују, штавише: они упропашћују „слух“, да не кажем – душу.

(1976)

Из књиге: Homo poeticus