Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Ф. ДОСТОЈЕВСКИ: Знати да сунце постоји

Ф. ДОСТОЈЕВСКИ: Знати да сунце постоји

by pera

…Ти, ти све разумеш. Зато сам и чезнуо да ми дођеш. Видиш, ја сам ти одавно хтео штошта да кажем, овде међу овим изгребаним зидовима, али сам ћутао о најважнијем: све некако као да време још није дошло. А сад сам дочекао последњи дан, да сву душу пред тебе излијем. Брате, ја сам у себи за ова два последња месеца новог човека осетио, васкрсао је у мени нови човек! Био је затворен у мени, али се никада не би јавио да не беше овог фомовитог потреса. Страшно! И шта ме се тиче што ћу у рудницима двадесет година будаком руду копати – ништа се ја тога не бојим – друго је сад мени страшно: да ми не измакне тај васкрсли човек! Ја могу наћи и тамо, у рудницима, под земљом, поред мене, у таквом истом робијашу и убици, људско срце, и спријатељити се с њим, јер и тамо се може живети и волети, и трпети! Могућно је препородити и васкрснути у том робијашу човеку замрло срце, могућно је лебдети над њим годинама и, напослетку, избавити из понора на светлост већ узвишену душу, патничку свест, препородити анђела, васкрснути хероја! А таквих има много, њих има стотинама, и сви смо ми за њих криви! Зашто је мени дошло на сан „детенце” у онаквом тренутку? „Зашто је тако јадно оно детенце?” То ми је било пророштво у оном тренутку! Због тога „детенцета” ја ћу и да пођем на робију. Јер смо сви за све криви. За свако „детенце”, јер има мале деце и велике деце. Сви су – „детенце”. За све ћу ја да пођем, јер мора неко и за све поћи. Ја нисам убио оца, али морам поћи. Примам! Мени је све то овде пало на памет… ето, међу овим изгребаним зидовима. А њих има много, њих има тамо стотинама поџемних, са будацима у рукама. О да, ми ћемо бити у ланцима, и неће бити слободе, али у великој тузи нашој ћемо наново васкрснути у радост, без које човек не може живети, а бог мора постојати, јер бог даје радост, то је његова привилегија, велика… Господе, нека се истопи човек у молитви! Како бих ја био тамо под земљом без бога? Лаже Ракитин: ако бога са земље отерају, ми ћемо га под земљом наћи! Робијаш без бога не може опстати, њему је без бога теже него неробијашу! И тада ћемо ми, поџемни људи, запевати из недара земљиних трагичну химну богу, у кога је радост! Да живи бог и његова радост! Волим га.

Митја се, говорећи своју необичну беседу, скоро гушио. Побледео је, усне су му подрхтавале, а из очију му потекоше сузе.

– Не, живот је пун, живот је и под земљом! – поче он опет. – Ти нећеш веровати, Алексеју, како ја сад желим да живим, каква се у мени жудња да постојим и да сазнајем родила баш у овим изгребеним зидовима! Ракитин то не разуме, њему само да је кућу да сазида и кирајџије да добије, али ја сам чекао тебе. А шта је патња? Ја се ње не бојим, па макар била неизмерна. Сад се не бојим, а пре сам се бојао. Знаш, ја можда нећу ни одговарати на суђењу… И, чини ми се, у мени сад има толико те снаге да ћу све савладати, све патње, само да могу себи сваког тренутка рећи: ја јесам! У хиљаду мука – ја јесам, сав се грчим у мукама – али јесам! У клопци сам, али постојим, сунце видим, а ако сунце и не видим, знам да оно постоји. А знати да сунце постоји – то је већ цео живот. Аљоша, херувиме мој, мене убијају разне филозофије, ђаво да их носи! Брат Иван…

– Шта брат Иван? – прекиде га Аљоша, али Митја не чу.

– Видиш, ја раније, пре свих ових, нисам имао никаквих сумња, али све се то крило у мени. Можда баш зато што су у мени превирале непознате идеје, ја сам и пијанчио, и тукао се, и беснео. Тукао сам се да их умирим, да их угушим. Брат Иван је сфинга, ћути, само ћути. А мене бог мучи. То ме само и мучи. А шта ћемо ако њега нема? Шта онда ако је Ракитин право казао да је то идеја вештачки створена у човечанству? Тада, ако њега нема, онда је човек господар земље и васионе. Дивота! Само, како ће човек бити добар без бога? Питање! Ја све о томе. Јер кога ће он тада волети, исти тај човек? Коме ће бити благодаран, коме ће химну певати? Ракитин се смеје. Ракитин вели да се може волети човечанство и без бога. Е, само један слинави смрчак може тврдити тако нешто, а ја не могу да разумем. Лако је Ракитину живети: „Ти” – каже он мени данас – „боље да се заузмеш за проширење грађанских права човекових, или макар за то да се не повиси цена говеђем месу; тиме ћеш простије и ближе показати љубав човечанству него филозофијама.” А ја му на то одвратих: „А ти ћеш” – рекох – „без бога, још и набити цену говедини, само ако ти се да прилика, и зарадићеш рубљу на копејку.” Разљутио се. Јер шта је врлина? Одговарај ти мени, Алексеју. Ја имам једну врлину, а Кинез другу – значи, то је ствар релативна. Зар није тако? Или можда није релативна? Подмукло питање! Нећеш се ваљда насмејати ако ти кажем да две ноћи нисам спавао због тога. И сад се само чудим како то људи живе, а о томе не мисле. Таштина! Иван нема бога. Он има идеју. Изван мојих размера.

Из: Браћа Карамазови, Рад, Београд, 1975.