Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Франц Кафка: Мир у ноћима, детињасто јадање

Франц Кафка: Мир у ноћима, детињасто јадање

by pera

20. јул 1915.

Из једног димњака у суседству помолила се птичица, ухватила се за ивицу димњака, погледала око себе, дигла се и полетела. Није то обична птица што узлеће из димњака. Са прозора првог спрата, нека девојчица погледала пут неба, виде како се птица диже високо, викну: „Ено где лети, брзо, ено где лети“, и већ се два детета стадоше гурати крај ње да такође виде птицу.
Смилуј се на мене, грешан сам до у најскривенији кутак свога бића. А имао сам дара, склоности које нису биле сасвим за презирање, мале добре способности, расипао сам их неразборито створење какав сам био, сад се ближим крају, управо у време када би се споља све могло окренути на добро по мене. Не гурај ме међу изгубљене. Знам, то је смешно, из даљине па чак и из близине смешно самољубље што ту проговара, али кад већ живим, имам и самољубље свег живог, па ако то живо није смешно, није смешно ни све што оно нужно изражава. – Бедна дијалектика!
Ако сам осуђен, нисам осуђен само на скончање, већ сам осуђен да се и до скончања браним.
Ове недеље пре подне, непосредно пред мој одлазак, чинило се да хоћеш да ми помогнеш. Надао сам се. До данас пусто надање.
И све моје јадање нема у себи убеђења, чак ни правог јада, клати се попут сидра неког изгубљеног брода високо изнад дна у којем би могло да нађе ослонца.
Дај ми само мира у ноћима – детињасто јадање.

Франц Кафка, „Дневници 1914-1923“, превод: Вера Стојић, Бранимир Живојиновић, Нолит, Београд, 1978.