Почетна Политикон Меша Селимовић: Остајући, човек трпи или напада!

Меша Селимовић: Остајући, човек трпи или напада!

by pera

— Не чиним ништа. Пуштам да вријеме пролази, изгубио сам ослонац, нема више радости у ономе што радим.
— Не смијеш тако да мислиш. Предузми нешто, отимај се.
— Како?
— Крени на пут. Куд било. Кући, у Јоховац. Промијени крај, људе, небо. Вријеме је косидбе. Засучи рукаве, стани међу косце, озној се, умори.
— Тужно је сад код моје куће.
— Онда, хајде са мном. Спремам се на пут, до Саве. Коначићемо у хановима, међу бухама, или под буквама, пропутоваћемо пола Босне, прећи ћемо и у Аустрију, ако хоћеш.
Насмијао сам се:
— Ти мислиш да је путовање свакоме задовољство, као теби. Чак и лијек.

Такнуо сам у право мјесто, и жица је забрујала. — Свакоме би требало одредити да путује, с времена на вријеме — рекао је, палећи се. — Чак и више: да никад не застане дуже него што је неопходно. Човјек није дрво, и везаност је његова несрећа, одузима му храброст, умањује сигурност. Вежући се за једно мјесто, човјек прихвата све услове, чак и неповољне, и сам себе плаши неизвјесношћу која га чека. Промјена му личи на напуштање, на губитак уложеног, неко други ће запосјести његов освојени простор, и он ће почињати изнова. Укопавање је прави почетак старења, јер је човјек млад све док се не боји да започиње. Остајући, човјек трпи или напада. Одлазећи, чува слободу, спреман је да промијени мјесто и наметнуте услове. Куда и како да оде? Немој да се смијешиш, знам да немамо куд. Али можемо понекад, стварајући привид слободе. Тобоже одлазимо, тобоже мијењамо. И опет се враћамо, смирени, утјешљиво преварени.

Никад нисам знао кад ће његова ријеч скренути у подсмијех. Је ли се плашио одређене тврдње, или није вјеровао ни у једну одређену?

— Зато ти непрестано одлазиш? Да сачуваш привид слободе? Значи ли то да слободе нема?
— Има и нема. Ја се крећем у кругу, одлазим и враћам се. Слободан и везан.
— Онда, треба ли да идем или да останем? Јер је свеједно, изгледа. Ако сам везан, нисам слободан. А ако је враћање циљ, чему онда одлажење?
— Па у томе и јесте све: враћати се. С једне тачке на земљи чезнути, полазити и поново стизати. Без те тачке за коју си везан, не би волио ни њу ни други свијет, не би имао одакле да пођеш, јер не би био ниђе. А ниси ниђе ни ако имаш само њу. Јер тада не мислиш о њој, не чезнеш, не волиш. А то није добро. Треба да мислиш, да чезнеш, да волиш. Онда, спреми се на пут. Остави текију хафиз-Мухамеду, ослободи се ти њих и они тебе, и буди спреман да се на мирном коњу, са ранама на стражњици, нађеш на капији другог царства.
— Није баш славно.
— Ране су ране, дервишино.
— Мјесто је мало незгодно.
— Мјесто као и свако друго. Не можеш јахати на глави, некоме би могло изгледати чудно. Личило би на побуну. Онда, јесмо ли се споразумјели?
— Јесмо. Никуд не идем.
— Аман! Личиш ми на хировиту ђевојку с којом никад не знаш на чему си. Е па, брадата мушичава ђевојко, тврдо си, изгледа, одлучио да останеш неодлучан. Али ако промијениш мишлјење, ако ти досади да се рвеш с једном једином мишлју, као са каранџолозом, потражи ме, знаш гђе ћеш ме наћи.

Нисам хтио да идем никуд из касабе. Желио сам да одем, једном, раније, да одлутам незнаним путевима. Али то је била празна сањарија, немоћна жеља за ослобађањем, мисао о ономе што не може бити. Сад се више не јавља. Држи ме ово мјесто несрећом којом сам погођен. Приковала ме, као копљем. Остало ми је мало мисли, мало покрета, мало путева. Сједио сам у башчи, на сунцу, или у соби, над књигом, или шетао поред ријеке, знајући да то чиним по навици, без воље, без уживања. Али сам се све чешће хватао како се осјећам угодно на сунчевој топлини, у ономе што читам, у одбљесцима воде. Почело је да бива обично, чак лијепо, спокојно. Чинило се да заиста заборављам, у мени је владала тишина. А онда би ме, неочекивано, без видљива разлога, без мисли која би га изазвала, простријелио ватрен убод, као мучан скривени бол, као грч. Шта је то? — питао сам се, тобоже изненађен, бојећи се да признам ту нежељену узбуну, затрпавајући је ситницама што су ми биле надомак руке или мисли.

А нешто сам очекивао.

Био сам неодређена и промјенљива расположења, као човјек који није ни здрав ни болестан, и кога повремени знаци болести теже погађају него да трају без прекида.

Из романа Дервиш и смрт