Почетна Интервју Зашто ми себе не волимо?

Зашто ми себе не волимо?

by pera

Хтели ми то да признамо или не, најбитнији однос који имамо у животу је однос према нама самима. Ми смо једина особа с којом смо у сваком тренутку до краја живота. Управо зато је важно да тај однос буде леп, пун љубави, разумевања, прихватања. Тек тада можемо да такве односе градимо са другим људима. Није то самозаљубљеност, као у миту о Нарцису кога су богови казнили да се заљуби у себе када угледа свој одраз у води, и да тек тада схвати шта је то неузвраћена љубав. Но, из те приче можемо схватити да ни Нарцис није волео себе све док се није угледао или можда, сагледао…

Да ли сте се упитали како ви себе видите и колико себе прихватате? Да ли сте склони да себе критикујете и чак кињите због своје несавршености? Како се односите према свом телу? Управо о сагледавању себе и препрекама да се заволимо разговарамо с терапеутом породичног распореда Владом Илићем.

Зашто ми себе не волимо?

– Постоји широка лепеза разлога зашто ми себе не волимо. Једна од могућности је и идеја да је егоистично волети себе. Да је то нарцисоидно. Међутим, да бисмо могли волети било кога, неопходно је прво да заволимо себе. Осећај да волимо себе такви какви јесмо је здрав и то се не може сматрати самозаљубљеношћу, егоизмом или нарцисоидношћу.

Да ли бисте то поткрепили још неким разлогом?

– Већ је прихваћено да ми нисмо само тело, него да смо и енергија. Према томе иако неко можда више не постоји у телесном облику, његова енергија није нестала. Тако да понекад један од разлога може бити енергија нерођене сестре или брата, ако је наша мајка имала спонтани или намерни побачај. Енергетски они постоје и та енергија се осећа нежељеном. Често деца у раном детињству преузимају ту енергију. То је онај пример када деца имају невидљиве пријатеље, јер деца осећају ту енегију и комуницирају с њом. Када дете преузме ту енергију оно често има осећај да није вољено, мада то објективно није тако. Дете има осећај да га не воле тата или мама, па када крене у вртић да га не воле деца, васпитачица… То осећање остаје у њему све док не освести шта је разлог томе. Ако је то разлог, лек је веома једноставан – када јој се да место у срцу, онда та енергија нема више ту врсту моћи да чини да се особа осећа нежељено, него постаје подржавајућа енергија.

Како доћи до љубави према себи?

– Један од начина су и наши родитељи. Врло често осећамо отпор према оцу или мајци, некад су то наслеђени отпори: можда је отац имао отпор према својем оцу или мајци и ми смо их (несвесно) преузели. Сада ми уместо да осећамо отпор према деди, ми га осећамо према оцу…па понављамо ту ситуацију не знајући зашто. Не мора увек да то буде трансгенерацијски, може да то буде део нашег животног сценарија. Тако да уместо да живимо у породици која би требало да буде оаза среће, љубави и извор наше снаге, буде баш супротно: поприште патње, насиља и ми се још као деца у себи закунемо да ће бити све друкчије када ми будемо имали породицу.

Да ли бисте нам то објаснили на неком примеру?

– Можда ће на примеру алкохолизма бити најилустративније. Ако је отац био алкохоличар и због тога је био груб према својој породици, јер је то пренео од свог оца, онда се дете патећи због те грубости врло лако заклиње да никада неће ни лизнути алкохол. И то себи дато обећање лако испуњава, али остаје проблем суочавања с тим очевим алкохолизмом, јер тај се проблем није решио… Можда је деда пио зато што је изгубио свог оца, можда је погинуо у неком рату, можда је отишао без трага, па се не зна ни где су му кости и онда алкохол буде начин да се превазиђе тај велики бол. Онда се тај бол преноси трансгенерацијски, па и отац осећа тај бол, осећа да фали љубав, да фали очинска енергија…Када се дете зарекне да неће лизнути алкохол, онда оно потискује проблем, а како је Јунг давно открио то што је потиснуто излази на површину као судбинско.

Разјасните нам то….

– Шта то практично значи: то дете, нека буде ћерка, иако има одбојност према алкохолу, она ће ипак привучи мушкарца који ће из љубави према њој да јој покаже шта је то што је она потиснула. Она мора да се суочи са том тамном флеком која је болна и коју не жели да гледа. Када схвати узрок те трауме када то прихвати и опрости, онда нестаје та тамна флека… На сличан начин настају и друге флеке. Све оно што нам се рецимо не свиђа код наше мајке, јер мајке често умеју да буду контролори, неке често звоцају, можда и лажу, или изгравају жртву… Све оне особине које нам се код наше мајке не свиђају, ми се не суочавамо с њима, већ их потискујемо. Оне постану тамне мрље на нама и ми се са тим мрљама претворимо у леопарда… То су тамни делови нашег бића које ми не гледамо и не желимо да гледамо и заправо не волимо у себи. На такав начин ми не волимо себе.

Како да то превазиђемо?

– Пошто смо бића љубави, покушавамо да то превазиђемо. Не волимо себе, а чезнемо за љубављу, па тражимо неког ко ће да нас воли. Обично тражимо особу која ће да нас воли безусловно, што је поново велика замка, јер на такав начин увек нађемо неку будалу да нас воли… Зашто је то тако: ми не волимо себе, а очекујемо да нас неко воли безусловно, а то може само отац или мајка, дакле пројектовали смо опет на ту особу неког од наших родитеља и то партнерство је у самом почетку осуђено на пропаст. Да би нас неко волео, да бисмо ми волели себе неопходно је прихватити своје родитеље онакви какви јесу, заволети их баш такве какви јесу, онда тај отац и мајка који бораве у нама губе те тамне флеке. Хтели ми то или не, наши родитељи су део нас, наше личности и оно што нам се не свиђа на њима, још више је потенцирано у нама, али је најчешће потиснуто.

Да ли метода породичног поретка може помоћи у тим случајевима?

– Да, ова метода нам помаже да то лакше сагледамо, да препустимо оцу очево, мајци – мајчино и на такав начин се не бавимо исправљањем њихових кривих Дрина. Помаже нам да прихватимо наше родитеље онакве какви јесу и да их такве волимо. Тек када смо то заволели у себи, тада можемо да живимо живот који је наш, ми јесмо и наш отац и наша мајка, али смо ми и нешто много више. Решивши се оне леопардове коже ми дозвољавамо клици живота у нама, која као семе у пустињи чека воду да дође да би процветало у диван цвет, тако и наша клица живота почиње да расте у нешто ново, јединствено, наше. Љубављу према себи почињемо истински да волимо друге, а тада заиста постајемо бића љубави и бића светлости.

Марина Јабланов Стојановић