Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Mihail Bakunjin: Moć kvari i najbolje

Mihail Bakunjin: Moć kvari i najbolje

by pera
Država nije ništa drugo do regulisane i sistematizovane dominacije i iskorišćavanja.

Pokušaćemo to pokazati ispitivanjem posledica upravljanja masama ljudi od strane manjine, na početku inteligentne i posvećene kao u, ako hoćete, idealnoj Državi, zasnovanoj na slobodnom ugovoru.

Pretpostavimo da se upravljanje prepusti samo najboljim građanima. Na početku ovi građani su povlašćeni ne po pravu, već po činjenicama. Izabrani su od ljudi zato što su najinteligentniji, najpametniji, najmudriji i najhrabriji i najposvećeniji.

Izabrani iz mase građana, koji se svi smatraju jednakima, još ne formiraju posebnu klasu, već grupu osoba povlašćenih jedino od prirode i, zbog tog razloga, od ljudi izdvojeni za izbore. Njihov broj je nužno vrlo ograničen, zato što je u svim vremenima i zemljama broj ljudi obdaren kvalitetima tako vrednim da oni automatski ulivaju jednoglasno poštovanje nacije, kako nas iskustvo uči, vrlo mali. Zato, bojeći se pogrešnog izbora, ljudi će uvek biti prisiljeni birati svoje vladare iz ove skupine.

Sada je društvo podeljeno u dve kategorije, da još ne kažemo klase, od kojih je jedna sastavljena od ogromne većine građana, dobrovoljno potčinjenih vlasti svojih izabranih vođa, a druga, sastavljena od malog broja prirodom obdarenih, kao takvih prepoznatih i prihvaćenih od mase ljudi, i od njih zaduženih da njima upravljaju. Zavisni od narodnih izbora, oni su prvo izdvojeni iz mase građana jedino po svojim kvalitetima koje ih preporučuju njihovom izboru i prirodno su, najposvećeniji i najkorisniji od svih. Oni još ne pretpostavljaju za sebe bilo kakve privilegije, bilo kakva prava, osim onih izvrsnih, dok god to ljudi žele, posebnih funkcija za koje su zaduženi. Za ostalo, njihovim načinom života, uslovima i sredstvima njihovog postojanja, oni se ne odvajaju na bilo koji način od drugih, tako da savršena jednakost nastavlja vladati među svima. Može li se ova jednakost zadugo održati? Mi tvrdimo da ne može i ništa nije lakše za dokazati.

Ništa nije opasnije za čovekov osobni moral od navike zapovedanja. Najbolji čovek, najinteligentniji, bez interesa, velikodušan, čist, biće nepogrešivo i trajno iskvaren u ovakvoj razmeni. Dva osećaja nerazdvojna od moći nikada nisu doživela neuspeh u stvaranju ovakve demoralizacije; ona su: preziranje masa i precenjivanje vlastitih zasluga.

“Mase” kaže čovek sebi, “prepoznajući svoju nesposobnost da same upravljaju, izabrale su mene za svog vođu. Tim činom one su javno proglasile svoju inferiornost i moju superiornost. Među ovom gomilom ljudi, teško prepoznajući nekoga jednakog meni, ja sam bez njih sposoban za upravljanje društvenim problemima. Ljudi me trebaju; ne mogu bez moje usluge, dok se ja, naprotiv, mogu sam dobro snaći; oni, mi zato, moraju biti poslušni zbog svoje sigurnosti, i pokroviteljski im služeći, ja im činim uslugu.”

Nema li nečeg u svemu ovome što tera čoveka da izgubi svoju glavu i svoje srce takođe, i da postane lud od ponosa? Tako je to, moć i navika zapovedanja postaju, čak i za najinteligentnije i najmoralnije ljude, izvor zabludelosti, intelektualne i moralne.

Mihail Bakunjin (1867.)
Mihail Aleksandrovič Bakunjin (1814 – 1876), ruski revolucionar i anarhistički filozof

akuzativ.com