Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Статистика је за научнике, генија занима истина

Статистика је за научнике, генија занима истина

by pera

Манифестације генијалности

Нема сумње да су људе увек занимали (и интригирали) генијални људи. Није потребно тражити потврде у могућим анкетама да би се сазнало да би већина, набрајајући генијалне особе, сигурно одмах навела Леонардa да Винчија, Теслу, Ајнштајна… били би ту сигурно и Бетовен, Моцарт, вероватно и Шекспир, те многи други.

Онај који ту сигурно не би био је Ото Вајнингер (1880‒1903). Међутим, управо он је несумњиво једна од најјаснијих манифестација генијалности у историји. Рођен је у Бечу, пореклом из јеврејске породице. До своје осамнаесте године успео је да течно говори десетак језика (укључујући и старогрчки и латински) те да у потпуности усвоји (и разуме, те заузме лични, критички став) комплетно искуство дотадашњих сазнања из литературе, филозофије, те наука и уметности!?

Слика која се намеће пред тим чињеницама, о самом лику (изгледу) Вајнингера, јесте некаква неугледна појава књишког мољца ситне и неугледне грађе, са дебелим наочарима, који је социјално некомуникативан, и вероватно искомплексиран. Не, Ото Вајнингер је био висок, леп млади човек, омиљен у бечким салонима. О њему се једноставно ‒ причало!

У 20. години почиње да пише ту своју, једину књигу „Пол и карактер”. Рукопис је предао на читање тада већ познатом Сигмунду Фројду (који, иако познат, још није био оно што ми данас знамо и мислимо о њему и његовом месту у психијатрији). Фројд је после читања текста у рукопису позвао младог Вајнингера код себе. Тај историјски сусрет завршио се такође легендарном и истинитом „анегдотом”.

Наиме, Фројд се (несумњиво импресиониран рукописом) обратио Вајнингеру следећим речима: ,,Видите, млади колега, ви у својој књизи износите велики број заиста занимљивих хипотеза. Но морате схватити да наука од Вас тражи да одаберете свега неколико, те да их онда известан број година експериментално доказујете, не би ли оне постале научна чињеница.”

Кажу да је Ото за тренутак ћутао, а онда одговорио Фројду: „Видите, професоре, статистика је за научнике, генија занима истина.” И изашао је из кабинета, први и последњи пут.
Књига „Пол и карактер” изашла је из штампе 1903. године, и са њом је (ван сваке сумње) отворен 20. век, у парадоксално, научном смислу. Читаве области, попут психологије, психијатрије, антропологије, филозофије, па и музике, заједно са великим именима науке, попут Фројда, Јунга, Цвајга, Елијадеа и других, црпле су своје идеје из Вајнингерових ,,хипотеза”!

Нешто мање од једног века раније, један други геније, Ј. В. Гете је написао култну књижицу „Јади младог Вертера”. Појава те књиге је била повод за читав низ самоубистава младића Вајмарске републике.

Ото Вајнингер је био реални Вертер, и он је одмах по изласку своје књиге извршио самоубиство (1903. у својој 23. години!). Дозволио је себи романтичну „слабост” и изнајмио је собу, ону у којој је живео Бетовен, и тамо испалио себи метак у главу. И баш као у Вајмару, не мали број Бечких младића је учино то исто, следећи Вајнингера.

У сјајном предговору за књигу „Пол и карактер”, Владета Јеротић, између осталог, наводи и могуће разлоге тог потпуно несхватљивог чина, готово савршеног човека, оног Леонардовог, ренесансног. И сам наглашавајући хипотетичност тих разлога, Јеротић их тражи у самој природи Вајнингера, узимајући у обзир и могућу латентну хомосексуалност. Дозволићу себи (такође хипотетично) сопствено мишљење о мотивима Вајнингеровог чина. Будући да је реч о генију, не могу а да не помислим да је ту била реч о Спознаји, оној потпуној, и нама недоступној. Каква је то спознаја могла бити? Мислим (само осећај, ништа више) да је Вајнингер схватио да човек, и он сам пре свега, припада греху. Да је зло немогуће избећи. Да је Звер изнад нас, и да људско биће има само један избор у том односу са злом, као неизбежним, а то је да изађе из живота. Ото Вајнингер је, чини ми се, то и учинио.

Salve.

(Не заборавимо, свега неколико година касније, почео је Велики рат!)

Извор: РТС