Почетна Политика ДЕЈАН ДАМЊАНОВИЋ: О симулацијама национализма

ДЕЈАН ДАМЊАНОВИЋ: О симулацијама национализма

by pera

Аутор: Дејан Дамњановић

Последњих година смо сведоци појаве необичних и, у коначном исходу, штетних појава у српском родољубивом блоку. Појава које су по свом учинку опасне јер представљају суштаствену супротност самом појму национализма. Свима њима је заједничко удаљавање од основних поставки српског родољубља и прихватање идеја наметнутих ван Србије и српског народа. Често су ове идеје преузете од национализама који су настојали да униште не само српски национализам већ и сам српски национ. Дакле посленици оваквих аутошовинистичких националистичких образаца су само карикатуралне жртве нових колонијализама који долазе од стране нација непријатељских према Србији и Србима. Наиме наметање колонијализме се протеже кроз све сфере друштвеног организма – од оружане силе, преко политичког притиска, економског притиска, до наметања сопствене културе, подкултуре, вере, идеологије и, коначно – самог облика национализма. Наивни га прихватају не схватајући да тај облик национализма нема везе са српском историјом и традицијом и да није део наше дефиниције родољубља. Већ страни националисти увозе и у сам појам национализма своје колонијално прегалаштво. Увоз – извоз… Слабија нација увози, јача намеће…

Дејан Дамњановић

Неколико је група у српском патриотском и националистичком корпусу које представљају симулацију аутентичног српског национализма. Оне су међусобно различите. Осврнимо се на неколико најприсутнијих…
Један од облика псудо-национализма је тзв инсталација створена од странке на власти или неке од јачих опозиционих странака. Ови покрети-инсталације имају за своју основну функцију прикупљање патриотског и националистичког елемента са својом наизглед снажном родољубивом програмском платформом. Једини детаљ који недостаје је критика према властима, влади и, наравно, према странци која је на власти. Ове групе су својеврстан сунђер за прикупљање родољубивог елемента, његове неутрализације и кастрације у погледу критике власти. Тренутна влада Србије под контролом СНС-а и Александра Вучића је развила овај механизам стварања и финансирања инсталација још док је Вучић био у Радикалној странци а а ово је био његов ресор. Процес у вези са стварањем инсталација није статичан, већ врло динамичан а ова динамика почива у сталној интеракцији са безбедносним службама. У једном или у два смера. Наиме, не мора странка на власти створити овакву групу – инсталацију, већ може преузети већ постојећу која није настала као инсталација. Најчешће корупцијом или уценом. Врло лак задатак у хронично осиромашеној држави под аапсолутном доминацијом једног центра моћи. Највећи проблем са оваквим групама-инсталацијама наступа у тачки када оне као националистичке групе бране по сваку цену власт која је анти-националистички оријентисана, осим на нивоу предизборне реторике. Власт која ради супротно српском националном интересу (потписивање бриселског споразума, постепено укидање српских институција на северу Косова, ратификација споразума са НАТО, преузимање најсуровијег неолибералног економског модела који је сасвим у интересу страних привредних колонијалиста, читај – „страних инвеститора“, одбрана хомосексуалних друштвених иницијатива, проевропска оријентација државе и тако даље…). Па смо сведоци многих карикатуралних вербалних и реторичких акробација како би челници оваквих инсталација оправдали квислиншке поступке свог налогодавца и финансијера.
Други и много опаснији облик симулације национализма су пократи и појединци који не делају у функцији свог стомака и плебејске категорије интереса, као што је случај са претходном групом послушника странака на власти. Тај други облик су идеолошки укорењени „националисти“ који заиста верују у оно за шта се залажу. Проблем са њима је што је предмет њиховог веровања анти-српски и сасвим супротан српској традицији и самом српском националном интересу. Наиме, ове групе верују у идеолошке обрасце који су Србе настојали да пониште, ако не на нивоу платформе, а онда сигурно на нивоу конкретних историјских догађаја. Конкретније, имамо плејаду карикатуралних, готово апсурдних нео-нациста који су уверени да су српски националисти. Уз или игнорисање, или сасвим наказно и погрешно интерпретирање Другог светског рата и немачког геополитичког концепта још од средине 19. века да Србију треба поништити како би се обезбедила геостратешка и политичка контрола Балкана и, у оно време врло битан, излаз на Јадран. Ови чудни људи верују да Русија, држава која никад у историји није напала Србију, није њен поуздан пријатељ (услед мономанијакалног хватања за само један сегмент слике а то је 80 година комунизма током СССР), да је Украјна, наказни продукт хибридног рата примењеног од стране Ватикана према руском народу, „словенски“ пријатељ Србије, да су квислинзи у Другом светском рату у ствари честити српски националисти и сл… Овакав национализам је по свом аутошовинизму према сопственом идентитету сасвим идентичан иницијативи за права хомосексуалаца или либералном извињавању за албанске и муслиманске жртве у ратовима деведесетих. Овакав псеудо-национализам је квислиншки. Срећом, ткиво ових организација су врло млади људи који ће се вероватно још развијати. Временом би неки од њих требало да прерасту фасцинацију одличним филмом Ромпер Стомпер, одличним Стуартовим Скрудрајвером, и лошом Хаусхоферовом књигом Мајн Кампф потписаном од господина Хитлера.
Трећи облик се односи на одређене „наднационалне“ међународне националистичке иницијативе које су наравно настале на Западу и приступање њима наших група или улазак у некакве партнерске односе са њима. Ови националистички покрети су продукт Запада. Продукт атлантистичке мртве анти-цивилизације у којој традиционализам и национализам нису више могући јер је последњи траг традиције у тој зони мртвих уништен током 19. столећа у деценијама након Буржоаске револуције 1789. И у том контексту ми имамо Србе који пристају да буду гледаоци једног лошег позоришног комада уместо да буду протагонисти бољег и аутентичнијег. Свог… Србе који пристају да буду шимпанзе у кавезу и да опонашају људе са Запада ван кавеза не схватајући да у ствари Запад треба ставити у кавез и показати му шта је историја, шта је традиција, шта је вера и шта је хијерархија вредности.
Демократизација национализма… Сви имају став, мишљење, идеолошки образац кога се држе… Сви мисле да су довољно исправни и образовани да следе и бране свој став и мишљење. Коначни резултат је раздробљеност. Атомизација национализма. Контрола. Наметнута хегемонија.. . Од стране некога коме је ова демократизација у интересу. Од стране новог колонијалисте и анонимних мултинационала…
На жалост, но што се повукло у илегалу је предање. Традиција…