Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ЗОРАН М. МАНДИЋ: МУЗЕЈ СЕБИЧНИХ АНТОЛОГИЈА КЊИЖЕВНИХ ГЛУПОСТИ

ЗОРАН М. МАНДИЋ: МУЗЕЈ СЕБИЧНИХ АНТОЛОГИЈА КЊИЖЕВНИХ ГЛУПОСТИ

by pera

Пише: Зоран М. Мандић

Пракса књижевних издвајања, једних на штету других писаца, позната је од најстаријих времена у којима је реч «привилегованих» раздвајача имала снагу пресуде, чак, и у пословима каталогизације богова. Искључивост је, као и данас, у овим модерним временима, царовала у очигледностима грешења, без обзира да ли се грешило намерно, или због интелектуалног слепила горег од Паркинсонове болести. Платон је грешио у површностима дефинисања: појмова, ситуација и њихових корелација, док је Сократ разним вербалним мистификацијама прикривао многа своја незнања. Буду и Христоса поделила је људска глупост, којом су организовани турнири у пре-вагама. Именица над глаголима. А, придева над цитатима. Сезона мисаоне невиности је тако, на самом почетку књижевне сензације, изгубила трку у пословима подметања, подвајања и фаворизација. Из тих разлога су поткупљиви фарисејски оверивачи разлика и хијерархија измислили сурови механизам антологије.
У књижевности, поезији, есеју, драми и прози, као и у пописима: вина, анђела, интерпункцијиских знакова и страсти, тај добро осмишљени «механизам» успео је да преживи многе миленијумске промене и смрти. Захваљујући њему сачуван је “несебичан музеј» успомена на прошле и преживеле уреднике људских глупости. Нај нај… је постала централна мода за поређења и метафоре и неупоредиво, оно што само припада Хомеру, Достојевском и Шекспиру, је почела да се пореди, рубрицира, класификује и мери, као пресахло време са распарчаним просторима, како космоса, тако и хаоса. Трговало се и са историјским памћењем наспрам заборављених клица и важности историје читања, писања и преписивања. Нису заобиђена ни тематска поређења аспирација лажног мира са инспирацијама ратних пожара.
Нажалост, Платон и Сократ се и данас шепуре у раскошним одајама антологија. Из којих не излазе ни на јутрење. Заглављени у непрозирности спојених огледала. А, све то без њиховог поетичког осврта на феномен смене, као напуштеног правила. Или, законитости, коју више не признају ни годишња доба.
За сећање је да у себи најбрже пропадају они који пореде и смењују А, смењени у тој пропасти, ипак уз помоћ Бога, успевају да се домогну свог правог идентитета. И то у мору промена, које их несебично помажу својим најтврдокорнијим дубинама.
Да није смена људи и књижевници би наставили да се удварају себи. Несмењивост би их претворила у јефтину радну снагу и њом ширила парадоксални круг демонологије. Али, шта вреди та истина када се смене заглављују међу решеткама конкуренције својих агрегатних стања. Као и књижевни жанрови без портфеља. Сменити неког, или заменити нешто, личи на упад у туђе двориште, или брачну собу. Због једне обичне јабуке, која сатрули у рупи упадача. Јабука и није воће, као што рецимо, ни Борхес, није песник. Отуда и сумња у разлоге њеног љубавног царства у Библији, од које се не одваја, као ни змија од свог отрова. Али, зар свет, цивилни, војни и књижевни није пун будала ( салаторум плена сунт омниа), како је то једном питалачки изговорио Цицерон.

(Насписано некада у Апатину на Дунаву)

ИЗВОР: зоранмандиц.блогспот.цом