Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА U susret hiljaditoj epizodi “Državnog posla”

U susret hiljaditoj epizodi “Državnog posla”

by pera

LAKO je šetati sa njima. Doduše, nije lako sakupiti ih svu trojicu – iako smo se potrudili da odaberemo dan koji im svima odgovara, jedan od njih Dimitrije Banjac, alijas Đorđe Čvarkov, tog jutra je nagnječio rebro i završio u Urgentnom centru. U sobi u kojoj iščitavaju scenario i pripremaju se za probu, na čijim zidovima jedna do druge vise slike dvojice Mapetovaca i Mona Lize, zatekli smo Dejana Ćirjakovića, znanog nam kao Boškić, koscenaristu Mladena Urdarevića i reditelja Stojčeta Stolevskog. Domaćinski, Ćirjaković nas je ponudio kafom i objasnio da će Nikola Škorić, alijas Dragan Torbica, doći brzo. Pa da krenemo u šetnju Novim Sadom. Povoda je mnogo, a možda najvažniji je taj što je 2. oktobra počelo emitovanje nove, šeste sezone ovog serijala, u novom terminu – od 19.15, naravno na programu RTV. Zanimljivo je što se priča trojice junaka, pauzirana u julu, nastavila čak 934. epizodom, a hiljaditu ćemo videti u novogodišnjoj noći.

– Od početka emitovanja serijala, režiram svaku eizodu, to je sada već postalo rutina – otkriva nam Stolevski.

– Uradimo dva dubla sa prekidima, u kojima se njih trojica smeju, i nastavljamo dalje, kao u fabrici. Nema cenzure, a ranije smo dobijali sugestije da ne preterujuemo sa ismevanjem fizičkih nedostataka kod ljudi, što je bilo u redu. S vremena na vreme pravimo specijale da bismo razbili monotoniju, sad smo bili u Majdanpeku, odakle smo doneli materijal za pet-šest vezanih epizoda. Uz to, ove sezone imaćemo scenografiju poput one u osamdesetim godinama, i videćemo šta se dešava kada se Čvarkovu uzdrma fotelja finansijskog direktora pred jogurt revoluciju – objašnjava nam reditelj.

– Svi zajedno pišemo scenario, svako kod svoje kuće, pa se nađemo i pravimo intervencije na njemu. Sedimo zajedno i brejnstormingujemo, zapravo zabavljamo jedni druge, to je glavna fora – otkriva nam Mladen Urdarević proces nastajanja priča.

 

Utom dolazi Škorić te izlazimo brzo da uhvatimo dan. Nogu pred nogu, šetajući kejom pored Dunava, pričamo sa Ćirjakovićem, rođenim Novosađaninom, o nekim prošlim vremenima, u kojima je “Spens” bio pojam za sve, pa i za onog ko trenira neki sport tamo, a danas ga “guše” veliki tržni centri. Kaže nam i da ne bi mogao nigde drugde da živi, priča anegdotu o vozaču koji je parkirao automobil na vrhu luka Žeželjevog mosta i otkriva da nam je odredište bašta Doma Vojske, u koju često svraćaju i gde mahom pravi rođendane svojoj deci. Nailazimo na mobilni toalet i Ćirjakoviću odmah sine ideja da bi mogli da stanu pored njega i, kao, čekaju u redu da uđu. Odmah prihvatajući poziv, Škorić se šeretski naslanja na kolegu i kucaju na vrata. Zasmejavaju nas svojim izrazima lica, pokazavši nam da umeju u sekundi da naprave štos. Potom nastavljamo dalje, Škorić nam objašnjava da je rodom iz Rijeke, ali da je od 1992. u Novom Sadu, koji doživljava kao svoj grad.

– Bio sam raseljeno lice, ono što se, ko nije dublje u temi, naziva izbeglicom. Koliko i Krajinu smatram svojom, smatram i Novi Sad. S ponosom mogu da kažem da imam dve domovine – kaže nam Škorić.

Naši junaci se usput, uz osmeh, ljubazno javljaju svima koji im požele dobar dan. Na ulasku u Dom Vojske prilaze im momci u uniformama, rukuju se, a nas upućuju za sto, uz objašnjenje da ćemo tu pojesti najbolje girice.

– To je nešto između orade i brancina ali u dubokom ulju – objašnjava nam Škorić, smeštajući nas u prelepu baštu.

 

Da ne zaboravimo, sa nama su i naši domaćini, Danijela Lišanin Brkić i Aleksandar Timofejev, iz sektora integrisanih komunikacija RTV. No, sa njima ćemo se “prošetati” kroz novine nekom drugom prilikom.

Nakon, priznajemo odličnih, girica krećemo ka Ribljoj pijaci, gde naš dvojac izaziva oduševljenje. Mladi prilaze da se fotografišu sa njima, a gospođe sa tezge im zadovoljno pune kese povrćem. S energijom koja nekako rađa dobro raspoloženje, naši šetači odlaze dalje – Ćirjaković na šišanje, Škorić svojim obavezama. Uskoro nastavljaju veliku turneju njihove predstave “Državni posao – sa televizorom”, po dijaspori.

– Bili smo u Oslu i Minhenu, u oktobru idemo u Kanadu, gde ćemo u pet gradova izvesti šest predstava – kaže nam Škorić, dodajući da se tako pridružuju folk zvezdama i članovima našeg glumišta koji su završili Akademiju, idu njihovim utabanim stopama.

Izvor: Večernje novosti