Почетна Интервју Nikola Pejaković: Lažu nas da je nekad bilo bolje!

Nikola Pejaković: Lažu nas da je nekad bilo bolje!

by pera

 

AKO je kroz lepezu različitih uloga ostavio dubok trag u domaćoj kinematografiji, Nikola Pejaković sebe nikada nije doživljavao kao glumca, već kao pozorišnog reditelja. Razlog tome je, kaže, što pre svega duboko poštuje glumca, taj zanat i odluku da svoj život posveti pozorištu. A on se ne bavi glumom na način koji bi mu, ističe, dao za pravo da se tako nazove. Za njega je to uzvišeno zanimanje, jer je gluma velika tajna, veliko majstorstvo i patnja.

Ipak, raskošan talenat do sada je, ovaj veliki umetnik, potvrdio u raznim rolama i karakterima, a značajan pečat dao je i kao scenarista – serija “Meso”, koju odnedavno gledamo (subotom) na RTS i RTRS, među poslednjim je rukopisima koje je potpisao.

Šta vas je motivisalo da napišete ovu priču?

– Ja radim svoj posao i to je proces koji ne prestaje i koji me okupira. U tom smislu, postoji stalna potraga za idejama, pričama, nastaju zapisi i crtice. Nekad to iskoristim a nekada ne, ali važno je stalno imati uključeno snimanje, da tako kažem. Stalno raditi. Što se tiče serije “Meso”, važno je reći da je reditelju Saši Hajdukoviću i meni bilo važno da ostavimo jedno svedočanstvo, sliku vremena, zapis o duhu našeg doba. I, naravno, bitno nam je bilo da ispričamo priču o Banjaluci i ispričamo je baš u Banjaluci.

U seriji igrate Slavka, a budući da ste ga sami osmislili, kako biste ga opisali publici?

– Slavko je pragmatik, psihopata koji se krije ispod maske normalnog i uglednog poslovnog čoveka. On je slika i prilika našeg vremena, karakter-simbol. U njemu nema empatije, samo interes i crna rupa u duši. Naravno, kada igraš takvog čoveka, moraš da ga braniš, da ga razumeš. Zato je gluma plemenita, ona i u najgorem traži zrak svetla, traži zrno ljubavi.

 

Mirko i Slavko su simbol nekog prošlog vremena, asociraju na naivnost i dobri stari crni humor. Ko su Mirko i Slavko u današnjem vremenu? Ko tu kome čuva leđa?

– “Meso” i jeste priča o prijateljstvu, odnosno, o lažnom prijateljstvu, otimačini i sili koja Boga ne moli. O vremenu bez sistema, vremenu koje su pojeli rođaci, kumovi, koje je pojela rodbina zaposlena preko veze. O parama koje je elita pokrala od sopstvenog naroda. O propasti.

Žestoka, mračna, realna, jaka – jedan je od komentara posle prvih emitovanih epizoda serije. Šta ste želeli da poručite kroz ovu dramu i njene junake?

– Da je svako vreme isto i da ima nade samo za one koji trpe i žele da veruju u bolje. Uvek će biti ološa, ali i dobrih ljudi. Ne zavaravajte se pričama da je nekada bilo bolje. Možda je i bilo, ali kome? Kome je bilo bolje? Onima koji su bili licemeri i ćutali? Tako je i danas i uvek. Strašno je to što je realnost mnogo gora jer kad bi naši ljudi znali ko nas vodi, ko piše zakone, ko, u stvari i koliko krade i otima, izgubili bi pamet od muke. Mnogo je strašnije, mnogo. I naš zadatak nije da slikamo realnost, nismo mi sociolozi, niti istoričari, mi smo svedoci, hroničari svoga srca. Ratnici za duše, a ne protiv njih. Umetnik je, uvek, borac za dušu. Da duše ostane u čoveku, da je niko ne otme, ukrade ili uprlja.

Koliko jak želudac čovek treba da ima da bi podneo tu dozu jada i čemera?

– Ma, sve je to, kao slanina, prošarano humorom. Međutim, ova serija mora da se gleda, a ne da se usput kuva ručak, prave šnenokle i piše poruka na telefonu.

 

Ova serija je deo trilogije, rekli ste da slede “Kosti” i “Koža”. Šta onda možemo da očekujemo u “Koži”, koliko će ljudska priroda biti ogoljena?

– Treći deo je priča o ljudima koji su zarad ideala, ideja opšteg dobra u koje su verovali i želeli da sebe daju, izgubili i živote, rasturili porodice i nestali. Pitanje je da li tako treba. Ja znam da se jedino za Hrista vredi žrtvovati, treba žrtvovati, ali za ljudske ideje i ideale iz nečije kuhinje – nikako. Mora se živeti u svevremenu, ne samo u svom, malom, dimom laži ispunjenom dobu.

U glumačkoj podeli našla su se jaka imena. Čime ste se vodili kada ste ih birali?

– Birao ih je reditelj, a ne ja. Malo sam savetovao i sugerisao, ali odluke su apsolutno i do kraja bile njegove. Važno je pomenuti Sašu Hajdukovića, reditelja, Branu Janković, producentkinju, i Đorđa Vranješa, direktora filma – bez njih ne bi bilo “Mesa”. Oni su, zajedno sa mnom, srce “Bosonoge produkcije” koja stoji iza projekta “Meso” i čitave trilogije.

Da li ovu seriju, odnosno trilogiju, doživljavate kao svojevrsno svođenje računa?

– Da. Ovo je, bar što se mene tiče, sve što imam da kažem o ovom gradu i ovom vremenu posle rata. Podvlačim crtu i nakon ovoga nastavljam u nekom drugom pravcu, možda opet o Banjaluci, Republici Srpskoj, ali ne iz ovog ugla i ne na ovaj način. Nas, u “Bosonogoj produkciji”, interesuje stabilan i dugoročan posao. Želimo da pomognemo da se napravi filmski centar Republike Srpske, i o tome sam pisao i govorio pre 15 godina. Neophodno je, uz pomoć Srbije, napraviti filmski centar i utvrditi pravila finansiranja i razvoja filmske i TV delatnosti.

 

Možete li da poređate svoje životne ljubavi po svojim priroritetima, prema tome koje mesto im u životu dajete i koliko vas ispunjavaju?

– Porodica. Posao. Muzika.

Budući da je muzika nešto od čega, kažete, ne možete da se odbranite, ovih dana kada hoćete da popravite raspoloženje koju pesmu sebi odsvirate?

– Tada ne sviram nego slušam tuđu muziku. Trenutno, Krisa Stejpltona, ako me već pitate.

O svim svojim padovima uvek ste otvoreno pričali, da li vas je u životu koštala iskrenost?

– Ne. Iskrenost i otvorenost su mi bile na korist. Ja nemam tajni, odnosno, sve svoje nesreće i strasti mogu javno da ispovedim. Moj telefon možete slobodno da prisluškujete, moj kompjuter da hakujete, nema ništa u njima što želim da sakrijem. Nisam nevin, ali se kajem. Slab sam i grešan, ali verujem. Tu, u veri, jesu moja snaga, ljubav i nada.

 

HALIL U “SELIMA” JE DOBAR ČOVEK

VAŠA uloga u filmu “Lepa sela lepo gore” jedna je od onih koja nosi ovu priču. Halil je simbol i lepog i tragičnog vremena. Do čega vam je bilo najteže da dokučite kada ste gradili ovaj lik?

 

– Moj Halil u “Lepim selima…” je dobar čovek. Običan čovek, čovek koji je imao svoj život, svoje nade, planove, ljubavi, snove… Njegova sudbina je metafora naše propasti: odrasli smo u zemlji koja je bila tempirana bomba, zasnovana na slatkim lažima i propagandi. Mislili smo da ćemo mirno živeti, raditi, školovati decu, mirno provesti poslednje dane u penziji. Međutim, na lažima se kuća ne gradi. Laž porađa mržnju, a ona rađa zločin. U tom smislu, mi jesmo žrtve, ali i sami smo krivi. Ljubav uvek postoji, ona je tu, samo se za ljubav treba jasno opredeliti. Jasno se opredeli za ljubav i ne brini: bićeš zgažen, ali spasen.

Večernje novosti