Почетна Друштво Рођендан Матије Бећковића

Рођендан Матије Бећковића

by pera

Реч је рођена одавно и беше прва. Ко би могао да сања да ће се вековима после њеног рођења, а на данашњи дан, родити и онај који ће јој бити најбољи господар? Не постоји слово које није пожелело да га његова уста прозборе. Нема речи коју тај није обрадовао тако што ју је изговорио како треба. Нема реченице која не би на његовим уснама погинула за правду и смисао. Нема стиха који је творио, а да тај стих није окачен на небо. Нема строфе коју је тај написао, а да није апострофирала суштину живота. Нема песме која је из њега пут на папир нашла, а да се са тог папира није винула у васиону и запевала сама за себе.

Још звони кањон Мртвице и одзвањају клисуре и кланци, а преко стена његов глас скаче терајући орлове и гавране, па тај глас из тих литица избија према небесима јак и омилозвучен, ударајући људе у главу и љуљајући звона српских цркава и манастира. Како тај глас до нас дође и њиме изговорене речи се свију у нашим ушима, ми смо одмах бољи људи и бар за нијансу православнији и српскији.

Тим се стиховима радује и његова небеска братија, намигују му пријатељи из улица са својим именима, клањају му се облаци, а сунцокрети се, уместо према сунцу, окрећу према његовим речима. Како коју реч изговори, сваког човека три пута обрадује. Јашу на његовим речима духовитост и памет, под руку се држе живот и смрт, под скутом јој се крију велесмисао и мудрост и свака од тих речи гине као жртва за српски народ, а одмах затим васкрсава као ремек-дело.

Чини се као да је тридесет слова, апостола језика, нашло свог бога који их претвара у звездану прашину, па се сви заједно ваљају универзумом као једна велика комета која пролази сада, а вероватно никада више неће проћи земљом српском и небом изнад Србије. Џаба ћемо је чекати у ведрим ноћима, јер ће она вечно лутати бескрајем.

Верујем да је са првим Матијиним стиховима данашњи дан, од стране саме поезије, у поетском календару уписан као – Дан Матије Бећковића Златоустог. Није црвено слово, јер се ниједно од њих не би застидело и зацрвенело нашавши се у његовим речима.

И немој, мој Матија, бити толико халапљив, већ иди обратно – памет ИЗ главе, како би нешто остало и за нас.

Не знам ни то до када планираш да будеш још млађи, па нека ти и ова година уназад продужи живот земаљски барем до стоте, а после живи старост још сто година. Ћерај ти кад нико други не сме, а ми ћемо за тобом, јер за ким бисмо другим? Па таман и самог ђавола ћерали, доћераћемо га, уз тебе и твоје стихове, до Онога који те је нама и даровао.

Можда си могао бити рођен и неког другог датума, али нека си кад си, нек’ се друг(ов)и нанервирају.

Ти си онај који носи крст српског народа на леђима, па гледај да се не умориш.

Не знам само да ли ти теже пада тај крст или ове речи, али трпи кад си заслужио.

Хвала ти, драги мој Матија, што си се родио у Србији. Није то био лак избор, а великани као ти га рођењем сигурно добијају. Хвала ти и на томе што сам ја тај који нешто чешће од осталих слуша твоје речи, али праштај што пишем и говорим после тебе.

 

Жив ми био, Матија, и срећна нек’ ти вечност буде!

ИЗВОР: ИСКРА

Милан Ружић