Почетна Друштво Са Тихомиром Станићем на скривеном месту

Са Тихомиром Станићем на скривеном месту

by pera

Глумац Тихомир Станић говори о месту у коме је провео детињство и гимназијске дане и објашњава због чега му се увек враћа. Такође, открива и како је, читајући Теслине записе, спознао покретачке силе живота.

Сликовити пејзаж Козарске Дубице у јединственим јесењим бојама носи необични мир и тишину. Ваздух је чист, удаљен од гасова великих индустријских постројења, а река Уна, која тече дуж целог места, даје крајолику посебну лепоту.

Неко би помислио да су то идеални услови за живот, међутим, реалност је мало другачија. Свеприсутна је велика миграција становништва, које одлази из родних домова у иностранство, или све више у земље бивше Југославије ‒ Србију, Хрватску и Словенију.

„Ево видите, ово је кућа у којој смо живели, моји родитељи, два брата и ја”, започиње причу популарни Тика, испред, сада већ руиниране куће на којој се једва назиру прозори и врата некадашњег домаћинства.

„Живели смо овде до 1991. године, када сам, предосећајући зло и рат који се спрема, наговорио породицу да се пресели у Београд, у коме сам се ја већ налазио након завршетка студија глуме на новосадској Академији.

Међутим, ја се осећам као да никада нисам ни отишао, с обзиром на то да се стално враћам у Дубицу, углавном из приватних разлога. Наиме, ја сам на обали Уне, на скривеном месту своје душе, увек доносио најзначајније одлуке у животу.”

Делује је невероватно да се остварени глумац, који је сада у зениту популарности, некада борио са огромном тремом на полагању пријемног испита за глуму и да је дуго чекао на прву велику улогу ‒ лик краља Александра Обреновића у чувеној серији Саве Мрмка „Пропаст династије Обреновић”.

Управо на том месту, крај Уне, одрекао се алкохола, свог највећег порока.
„Кад год бих доносио неку важну одлуку, или се срео са безизлазном ситуацијом, дошао бих овде на обалу Уне, једино место где могу да комуницирам са космосом.

Проучавајући Теслине записе и студије, схватио сам да свима нама управља невидљива, неописива небеска сила, у чијем центру се налази моћно магнетно језгро, главни покретач нашег психичког и физичког живота.”

Већина људи склона је веровању у судбину, религију, срећу, сујеверје, не схватајући важност сопствене унутрашње снаге, која је основно и вероватно једино оруђе којим реализујемо унапред постављене циљеве и градимо своју будућност.

„На питања о успеху и популарности, која често добијам, одговарам да је то резултат континуираног рада сваког појединца, па и мене, на самом себи, као и вешто избалансираног склада у животу са природом и здравим окружењем.”

После ових речи Тихомира Станића постаје јаснија она народска изрека да је сваки човек ковач своје среће, да је живот вечита борба у којој побеђују они са јаком вољом, позитивном енергијом и чистом душом, можда баш онаквом какву има једна и јединствена река Уна.

ИЗВОР:РТС

АУТОР:ВИТКА ВУЈОВИЋ