Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Боуви и ђаво у базену

Боуви и ђаво у базену

by pera

Стална потрага за уживањем и тренутним задовољством нас доводи до лудила и, зависни од ствари које нас забављају и поправљају нам расположење, ослепели смо за животну стварност и озбиљност коју наши сопствени поступци имају на душу. Према духовном животу се опходимо као да је мирна и плитка барица и газимо по њој доконо, и док тако следимо своје хирове, не узимамо у обзир какве смртоносне струје би могле бити испред нас или какве подле звери можда пливају испод наших стопала, вребајући да нас униште. Лишени истинског духовног вођства, суђено нам је да се удавимо у сопственом блату, ни налик старцима, светачким аскетама.

Прича у наставку је узета из биографије поп-иконе која је недвосмислено променила лице музике и културе свог времена. Као што ће читалац запазити, воде којима је Дејвид Боуви мислио да може да гази су се показале као брзаци без повратка. Недуго пошто је објавио албум Young Americans, Боуви се упустио у коришћење тешких дрога и петљање у окултно. Шмркао би кокаин и читао књиге о белој магији и окултизму, верујући да ће тако заштитити своју психу од злих сила. Књига Психичка самоодбрана (Psychic Self Defense) могла се наћи на његовом столу уз блок за цртање и огромне количине висококвалитетног кокаина. Аутор Дион Фортун је описала Психичку самоодбрану као „средство којим се можете заштитити од паранормалне злобе“. Поп звезда се упуштала дубље, тражећи савете од стручњака за НЛО и окултиста широм земље.

 

Када духовни свет тумачимо према својим самоугађајућим мерилима, стварност може одвести у гроб. Објављујемо овај чланак како бисмо показали да ђаво заиста постоји и да вреба да човек направи несмотрен корак. Духовно подручје није игралиште, није увек лагодно место, оно је бојно поље невидљиве борбе за коју човек мора бити спреман и обучен како би могао да ослободи сопствену душу. Нека читалац такође обрати пажњу да је у овој причи могло доћи до преокрета, јер Бог никад не напушта оне који упорно куцају, иако  је избор појединца да ли ће потражити заклон под крилом Његовим, за шта се Боуви није одлучио. На запрепашћење многих, постоје само два господара, и када нисмо за једном трпезом, налазимо се за другом, и јасно је у којој је гозби Боуви одлучио да учествује.

 

У наставку овога текста је исечак из Боувијеве биографије Backstage Passes: Life on the Wild Side With Bowie, његове бивше жене Анђеле Боуви. Дешава се у Лос Анђелесу, у новом дому који је пар купио у граду који је управо доживео ритуална убиства која је починио Менсон. Боувијев окултизам и самоодбрамбене стратегије нису уродиле плодом, а кокаин је подгревао параноју. Веровао је да га прогањају зли дуси и до кулминације је дошло када је одлучио да ствар реши окултним поступцима:

 

„Била је то прелепа Арт деко кућа на шест ари, имање на изузетном месту и изванредном ценом од 300.000 долара, али он је само погледао један детаљ који ја нисам ни приметила, хексаграм који је на поду кружне собе насликала претходна власница, Џипси Роуз Ли.

 

Пуно тетошења и уверавања нас је провело кроз ту кризу, затим сам нашла кућу Дохени Драјв. Саграђена у касним педесетим или раним шездесетим, изгледала је као бела коцка која окружује затворени базен. Дејвиду се свидела али сам ја сматрала да је сувише мала да би задовољила наше потреба задуго, а и нисам баш била луда за базеном. Према мом искуству, базен у кући је увек проблем.

 

Ни овај није био изузетак, иако не на уобичајен начин. Слаба страна му је била нешто са чим се нисам раније сретала, и нисам ни чула ни видела касније: Сатана је живео у њему. Сопственим очима, тврдио је Дејвид, видео је ЊЕГА како се подиже из воде једне ноћи.“

 

Осетивши како се покрећу демонске силе, Дејвид је имао јаку потребу за егзорцизмом и тражио је да буде позвана његова нова пријатељица бела вештица Воли Елмларк како би помогла да се зло из његовог окружења уклони.

 

„Грчка Православна Црква у Лос Анђелесу би то урадила (чула сам да је на располагању био свештеник за такву услугу) али Дејвид то није дозволио. Није дозвољено странцима, рекао је. И тако смо се затекли, само са упутствима од Воли и књигама, талисманима и изабраним предметима из свеобухватне холивудске окултне трговине у вредности од пар стотина долара.

 

И ето њега (Дејвида Боувија), спремног. Потрбне књиге и џиџабиџе су сложене на старомодни сталак за читање. Бајање је почело, и иако нисам имала појма шта је говорио нити на ком језику, нисам могла да се одупрем уврнутом хладном осећају који се почео будити у мени како је Дејвид мрмљао и мрмљао.

 

Не постоји лак или елегантан начин да се ово каже, па ћу једноставно рећи. У једном тренутку током ритуала, из базена су почели да избијају мехурићи. Пенио је енергично (можда је права реч „куљао“) на начин који се не би могао објаснити филтерима и сличним.“

 

Рокенрол пар је гледао у чуду. Енџи каже да је покушала да буде опуштена – „’Па, драги, зар ниси вешт? Чини се да делује. Нешто повлачи свој потез, зар не?’ – али нисам могла да се уздржим. Било је веома, веома чудно; чак и после мојих скорашњих искустава имала сам потешкоће да прихватим то што сам видела сопственим очима.“

 

Енџи тврди да је сваки час вирила кроз стаклена врата која воде ка базену и да је била запрепашћена оним што је видела. „На дну базена је била огромна сенка, или мрља, која пре ритуала није била ту. Био је то облик звери из подземног света, подсећао ме је на оне уврнуте, мучене гаргојле које тихо вриште са торњева средњовековних катедрала. Био је ружан, узнемирујућ, злокобан. Плашио ме је.

 

Одмакла сам се осећајући се врло чудно, отишла кроз ходник и рекла Дејвиду шта сам видела покушавајући да будем ноншалантна у чему нисам успевала. Побелео је али је временом довољно живнуо да је могао да шмрче кокаин читаву ноћ. Базену се, пак, није приближавао.

 

Још увек не знам шта да мислим о тој ноћи. Све то директно пркоси мом прагматизму и вери у интегритет „нормалног“ света, и јако ме збуњује. Оно што ме највише узнемирује је то што, када бисте ту мрљу назвали Сатаниним знаком, не видим како бих могла да вам противречим.

 

Дејвид је, наравно, инсистирао да се из куће што пре иселимо, што смо наравно и учинили али, из поузданих извора сам чула (Мајкл Липман на пример, агент за некретнине) да наредни станари нису успевали да уклоне сенку. Иако је базен префарбан неколико пута, сенка се увек враћала.“

 

Отац Џон Валадез

Death To The World

Превео: Владимир Тешић