Почетна КУЛТУРНА ПОЛИТИКА Valerij Kirilov: Otuđenje, prokletstvo savremenog čoveka

Valerij Kirilov: Otuđenje, prokletstvo savremenog čoveka

by pera

GLUMAC, reditelj i pedagog Valerij Kirilov (stalni član Volkov teatra iz Jaroslavlja) uveliko priprema novu predstavu na repertoaru Beogradskog dramskog pozorišta: premijera komada Valentina Rasputina “Poslednji rok”, planirana je za 20. februar i Dan pozorišta na Crvenom krstu.

 

Kako je najavljeno, u ovom delu (objavljenom 1970. godine) publika će prepoznati “setno senčenje likova sa sela, porodica rasturenih brzinom savremenog života, potcrtano neobičnim, gorkim humorom…”

Gost iz Rusije nije prvi put u Beogradu. Bio je na gostovanjima Volkov teatra s Čehovljevom dramom “Ivanov” i jednočinkom “Prosidba”, potom je nastupio sa “Dva siromašna Rumuna koji pričaju poljski” Dorotee Moslovske – komedijom za koju kaže da je kroz radioničarski rad nastala (za samo pet dana) kao priča o dvoje ljudi koji piju i drogiraju se, u bekstvu od realnosti… Ovog puta, za svoj rediteljski angažman odabrao je dramatizovan roman velikog, višestruko nagrađivanog ruskog pisca Valentina Rasputina:

– Kada pričam o ovom izuzetnom romanu uporedio bih ga sa Markesovim “Sto godina samoće”. Rasputin je u jedno vreme bio proskribovan kao seoski pisac, a zaboravlja se da se i radnja Markesovog romana dešava u malom mestu Makondu… Ipak, niko zbog toga o Markesu ne govori kao o seoskom piscu – nedvosmislen je Valerij Kirilov. – Kod obojice, jedna od najvažnijih tema je porodica i pitanje u kom trenutku ona počinje da se ruši, i odnosno cepaju bliske veze.

Kirilov, inače nosilac nekih od najznačajnijih nacionalnih priznanja (između ostalog, ima zvanje narodni umetnik Rusije) ostvario je više od četrdeset uloga, a rediteljsko obrazovanje stekao na Ruskoj akademiji pozorišnih umetnosti. O svom rediteljskom čitanju “Poslednjeg roka” kaže:

– Ovo je priča kako mi u nekom trenutku izneveravamo sopstvenu prirodu, nebitno da li u gradu ili selu. A to se dešava kada “izdajemo” sopstvene roditelje. Proces samouništenja počinje kad ih se odričemo i kad ih zaboravljamo. Za mene lično, bitnije je što sam sin svoje majke nego sin Rusije. Otuđenje je prokletstvo savremenog doba. Ljudi iz iste porodice i iz istog “gnezda”, ne mogu da nađu zajedničku temu za razgovor… U našoj predstavi dolaze da sahrane majku (koja je, zapravo, na samrti), ali ona se odjednom oseća bolje: budi se, prepoznaje ih, traži kašu da jede. Majka je “oživela”, zato su se deca ponovo oko nje okupila. Ali užas je u tome što svako od njih ima svoje poslove i ne može da se oslobodi pomisli kada će majka da umre! Jer, prolazi vreme, a oni bi već trebalo da se vrate svojim svakodnevnim obavezama.

Na pitanje zašto se u današnje vreme sve više urušava najjača i najiskonskija veza, ona između roditelja i dece, Kirilov kaže:

– Nemam odgovor. Svakom scenom u predstavi pokušavamo da probudimo u ljudima to što je najbolje u nama. Glumcima sam rekao da ću znati da sam postigao cilj i da je predstava uspešna, ako se bar jedan čovek iz publike posle nje javi roditeljima ili svojoj deci. Jer, u današnje vreme i roditelji su se udaljili od dece… Uzroke za ovakvu pojavu treba tražiti u sve izraženijoj samodovoljnosti. A kada zaboravimo da najveću odgovornost imamo prema majci i ocu, onda počinjemo i sebe da izdajemo. Savremeni čovek je u “ego tripu”, suviše zatvoren za spoljašnji svet. Nije to pojava svojstvena samo našem dobu, ljudska suština je uvek ista. Ovo vreme je možda specifičnije samo po brzini i opštem nedostatku komunikacije.

Slobodan Ćustić

 

Na konstataciju da je jedna od najlepših pesama duboke odanosti roditelju (ne samo u ruskoj, već svetskoj književnosti), Jesenjinovo “Pismo majci”, naš sagovornik kaže:

– Koliko je Jesenjin bio odan majci, najbolje pokazuje činjenica da je svakog meseca planirao da ode na selo i poseti je, kupovao poklone, a onda bi stigao do Kazanjske železničke stanice u Moskvi, svratio do bifea i pio nedelju dana, ne stigavši tamo gde je naumio. A posle pijanke bi pisao one divne pesme o kojima pričate. Naravno, ovakav odnos nije sveprisutan, niti je samo produkt savremenog doba. Ovaj komad nosi naziv “Poslednji rok”, jer Rasputin kao pisac i ja kao reditelj, pružamo ljudima šansu da nešto shvate o sebi i odgovore na pitanje zaš

Prva saradnja sa jednim srpskim ansamblom, gostu iz Rusije donela je lepo iskustvo:

– Veoma mi se sviđa atmosfera. Moj zadatak je da od glumaca u ansamblu stvorim pravu, prijateljsku, blisku porodicu. Zasad mi to uspeva. Ponekad se možda ne razumemo sasvim, ali onda sednemo za sto i tražimo razloge nesporazuma. Radio sam s glumcima u Brazilu i u SAD, razlika je u tome što su Srbi svoji, naša braća. Ne moram predugo da objašnjavam zadatke, imamo mnogo zajedničkog u shvatanju šta je atmosfera, događaj, pa i šta znači slušati muziku…

 

SLOBODAN ĆUSTIĆ, UPRAVNIK: SARADNjA SA VOLKOV TEATROM

OVOG februara Beogradsko dramsko obeležiće jubilarnu, 70. sezonu (prošle godine su već slavili sedamdeset godina postojanja), upravo s ovim ruskim tekstom.

– Već četiri godine razmenjujemo predstave sa Jaroslavljem i Volkov teatrom. Išli smo na njihov Međunarodni Volkov festival sa predstavama “Poziv za pogubljenje” i “Moje dete”, našom najnagrađivanijom predstavom – objašnjava Slobodan Ćustić, upravnik kuće. – Pretpostavljam da ćemo gostovati ponovo na jesen, baš s “Poslednjim rokom”. Potpisali smo 2015. godine Međunarodni protokol o saradnji, kojim smo obuhvatili i njihova gostovanja kod nas, na “Danima ruskog pozorišta u Beogradskom dramskom”. Uz Čehovljeve naslove i “Dva siromašna Rumuna”, na našoj sceni izveli su i “Tango etida”. Veoma poštujem rusku umetnost, film, teatar, književnost… A Rusi ništa ne prepuštaju slučaju i pre nego što preduzmu bilo šta, na bilo kom polju, dobro se informišu. Zato su i napravili prvi korak ka našem teatru, u kojem je tokom duge istorije (uz savremenu američku dramaturgiju) uvek bilo mesta i za rusku literaturu.

Ćustić podseća da je u oktobru prošle godine u BDP došla gošća iz Makedonije, Nataša Poplavska, koja je postavila na scenu “Zojkin stan” Bulgakova.

– Drago mi je što su to već dve premijere sa stranim rediteljima, jer je važno u kući “osvežiti” i rediteljski rukopis. Ako se u jednom pozorištu stalno ponavljaju isti reditelji, atmosfera se umrtvi i ne dešava se nikakva posebnost. Oni koji dolaze sa strane donose neku vrstu transfuzije: novu, mladu energiju. Inače, insistiram da u Beogradskom dramskom reditelji podelu zasnivaju na našem ansamblu, uz ponekog gosta za određenu, specifičnu ulogu. U tom slučaju želim da to bude, ili veliki ili popularni glumac, i da se bar za pola stepenice popnemo ka vrhu…

IZVOR:VEČERNJE NOVOSTI