Почетна Актуелно Aleksa Marković: Samovolja vladike bačkog Irineja

Aleksa Marković: Samovolja vladike bačkog Irineja

by pera

Pokušajem svrgavanja dekana Midića, episkop bački Irinej se nadao da će se neke radnje sakriti od suda javnosti.

Nije redak slučaj da povesna zbivanja, a još više ona koja se tako žele prezentirati, budu uslovljena nekom slabošću ili neurozom određene ličnosti. Ko zna kakva bi sudbina sveta bila da je jedan netalentovani slikar ipak primljen na Akademiju likovnih umetnosti u Beču; ko zna kako bi se stvari odvijale u Rimskom carstvu da se Komodov vrli i umni otac prilikom odabira svog naslednika više rukovodio objektivnom procenom nego emocijama; i ko zna kako bi sve teklo na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Beogradu da je jedan vladika od povesnog značaja svoje vladičansko zvanje shvatio monaški i crkveno, a ne ovosvetski: dakle, kao apel za vladanje sobom i svojim iskušenjima, a ne kao poziv da neograničeno i bahato vlada drugima.

Foto: Printscreen / YoutubeFoto: Printscreen / Youtube

U proteklih nekoliko meseci Bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu postao je poprište prav(n)e kontroverze. Sveti arhijerejski sinod SPC, oličen u samovolji vladike Irineja Bulovića, naložio je dekanu pomenutog fakulteta da otpusti dva predavača (jedan je u zvanju redovnog profesora). Preciznije, Sinod je „stavio u dužnost dekanu i Savetu odnosnog (= Pravoslavnog bogoslovskog) fakulteta da „izvrše odluku o povlačenju odobrenja za vršenje službe za poučavanje i vaspitavanje na ovom Fakultetu“. Kao obrazloženje je uzeto to što je – horribile dictu! – jedan od predavača držao blok-nastavu, dok je drugi u nemilost Sinoda (dakle, Bulovića) pao zato što je uzeo neplaćeno odsustvo radi stručnog usavršavanja.

Kada samovoljnu odluku despota/vladike nije hteo da sprovede u delo – drugim rečima, kada je odlučio da dela u skladu sa moralnom dužnošću i, još važnije, u skladu sa Zakonom – dekan Bogoslovskog fakulteta prof. dr Ignjatije Midić je i sam postao žrtva progona – 24. oktobra ove godine i njemu je ukinut „blagoslov“ za obavljanje funkcije dekana, a Nastavno-naučnom veću PBF-a je naloženo da izglasa njegovu smenu. Kao i u prvom slučaju, naređeno je, sasvim u policijskom maniru (porodično vaspitanje uvek ostavlja neizbrisiv trag), da se bespogovorno „izvrši“ odluka koja je unapred donesena. Sirotom Veću PBF-a ostalo je, eto, tek toliko da potvrdi nalog „odozgo“ i tako iskonstruiše privid da se sve odvija po Statutu Univerziteta i po zakonima Republike Srbije.

Pitanja naviru kao bujica, kao stihija koja može odneti ko zna koga. Evo nekih, sasvim razumnih: dokle sežu ingerencije Sinoda SPC kada je reč o funkcionisanju Univerziteta u Beogradu? Da li se nakon tri prethodna dekreta o otpustu mogu očekivati i novi?

Da li Sinod može bilo kome – čitaj: svakome ko nije po volji episkopa Irineja – ukinuti pravo na akademsku karijeru i na elementarnu egzistenciju, samo ukoliko taj isti Sinod – čitaj: episkop Irinej – arbitrarno proceni da se taj svako ne ponaša u skladu sa duhom Svetog Pisma? Konačno, da li je episkop Irinej jedini autentični tumač Svetog pisma i, ako jeste, da li to mogu posvedočiti njegovi udžbenici i tekstovi o toj temi? Teško, jer za 40 godina rada na visokoškolskoj ustanovi episkop Irinej je svoj (nesumnjivi) naučni dar materijalizovao uglavnom u Svetosavskom zvoncetu (časopis nije na SCI listi), pošto mu je, kako se čini, Politikin zabavnik delovao odveć jeretički i napredno. A napred se i u nauci i životu mora ići, čak i kada to znači priznanje činjenice da tamo napred više nećemo biti ni mladi, ni lepi ni tako moćni kakvi smo oduvek želeli biti.

Foto: Printscreen / YoutubeFoto: Printscreen / Youtube

Iza mnogih velikih priča, naročito onih zaodenutim duhovnim sadržajima, često stoje neke „ljudske, isuviše ljudske“ pobude. Nekada ambicija za patrijaršijskim tronom, nekada naprosto želja da se vlada (za sada Crkvom, a posle ko zna: možda i državom, makar iz senke), a nekada i strah da se prikriju sopstvena nepočinstva. Jer, strah koji nepotkupljivi i skandala lišeni dekan Ignjatije Midić izaziva kod ljudi koji su skloni nepočinstvima mora da je veliki. Naročito ako taj isti čovek, samom funkcijom dekana, ima uvid u određena akta.

Da konkretizujemo priču lako proverljivim podacima. Godine 2012. episkop Irinej Bulović napunio je 65 godina života, čime je stekao zakonske uslove za penzionisanje. Nastavno-naučno veće PBF-a produžilo mu je radni odnos za tri akademske godine (zaključno sa 2014/15), kada se izgubio osnov da pomenuti predavač nastavi svoju akademsku karijeru. (Koliko je ta karijera bila uspešna, posvedočiće studenti kada je reč o redovnosti izvođenja nastave, a stručna javnost upućivanjem na broj njegovih objavljenih radova.) No, tada nastaje pravi zaplet. Iz nedovoljno poznatih razloga, grupa za biblistiku, na kojoj je Bulović do tada bio angažovan, nije podnela nikakav zahtev za produženje njegovog radnog odnosa (možda zato što je već bila popunjena ili ko zna već zbog čega). Tada Bulović pravi koreniti zaokret. Veću PBF-a jedna druga grupa podnosi inicijativu za produženje radnog odnosa episkopu Buloviću na još dve godine, verovatno se pozivajući na tadašnju odredbu shodno kojoj se, nakon dve godine produžetka, predavač mogao – u iznimnim okolnostima nedostatka odgovarajućih kadrova – angažovati na još dve godine (dakle, i u tom iznimnom slučaju, u maksimalnom trajanju od maksimalno četiri godine).

Inicijativa je sprovedena uprkos činjenici da, po mom i ne samo mom mišljenju, kandidat Bulović nije imao (i još uvek nema) nikakvu diplomu (ili rad) koja bi ga kvalifikovala za obavljanje profesorske delatnosti na pomenutoj grupi, a sama procedura kojoj se tom prilikom pribeglo bila je u najmanju ruku čudna. Naime, iz uvida u dokumentaciju više je nego očigledno da je potpis tadašnjeg upravnika Katedre za filologiju, na čiju je inicijativu Bulović dobio produžetak, čudno promenjen.

Dakle, kandidat Bulović je tom čudnom procedurom dobio produženje radnog odnosa na Katedri za koju nije kvalifikovan, premašujući pride i tadašnju zakonsku odredbu 2+2 produženja (naime, dobio je 3+2). Vredno je pomena i to što pomenuta (više nego čudna) inicijativa nije dostavljena članovima Veća u materijalima za sednicu, nego ju je tadašnji dekan podneo lično na sednici, i to tako da članovi Veća nisu imali nikakav uvid u dokument. A da jesu, verovatno bi videli i čudan potpis i stvar izneli na čistac. Ako ništa drugo, obavestili bi o tome tada odsutnog šefa Katedre za filologiju, koji nije bio ni svestan da mu je potpis vidno promenio vizuelni identitet.

U svetlosti ovih podataka najnoviji napadi na Pravoslavni bogoslovski fakultet i dekana dr Ignjatija Midića od strane Sinoda (čitaj: Irineja Bulovića), kao i razlozi prethodnih pokušaja čistki, postaju nešto jasniji. Njih ne moramo više tražiti u doktrinarnoj čistoti, držanju blok-nastave, sabatikalu, ili nečemu drugom. Pošto je dekan Midić prekinuo višegodišnju praksu da bespogovorno sprovodi volju dotičnog episkopa na fakultetu, odgovorno se opredelivši da zaštiti ne samo nauku, integritet predavačâ, njihovo pravo na rad i osnovnu egzistenciju, već i zakone ove države, on je svakako morao biti lišen „blagoslova“. Prosto rečeno, pokušajem svrgavanja dekana Midića, episkop Irinej se nadao da će se neke radnje sakriti od suda javnosti.

Nadao se uzalud, jer je prevideo jednu važnu stvar. Za delanje u skladu sa (moralnim) zakonom „blagoslovi“ te vrste – kao uostalom ni ucene i pritisci – ni najmanje nisu potrebni: potreban je samo vrlinski, nepotkupljiv i slobodan čovek. A takvih na Bogoslovskom fakultetu na svu sreću još uvek ima. I ima ih dosta.

DIREKTNO