Петар II Петровић Његош (1813-1851) био је духовни и световни владар Црне Горе, као и песник и филозоф. Када је крштен, добио је име Рафаел, међутим звао се Радивој, док су га сви најчешће ословљавали са Раде. Петар Петровић је Његошево калуђерско име, којим се најчешће и потписивао, али је био познат у народу као владика Раде. Његово најпознатије дело је „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дело српске и јужнословенске књижевности, затим „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“.
Предсатвљамо вам Његошеве најпознатије речи:
У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!
Ћуд је женска смијешна работа! Не зна жена ко је какве вјере; стотину ће промијенит вјерах да учини што јој срце жуди.
Страх животу каља образ често. Ко на брдо, ак и мало, стоји више види но онај под брдом.
Тврд је орах воћка чудновата, не сломи га, ал’ зубе поломи.
Очи зборе што им вели срце.
Самообмана је убитачна и за људе и за народе.
Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека.
Коме закон лежи у топузу, трагови му смрде нечовјештвом.
Вук на овцу своје право има ка тиранин на слаба човјека; ал тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветлија!
Липо, љепо, лепо и лијепо, било, бјело, бело и бијело-листићи су једнога цвијета, у пупољ се један одњихали.
Будале су с очима слепе.
Вјечна зубља вјечне помрчине нит догори нити свјетлост губи.